Može li čovek koji puca sebi u glavu da se nazove pobednikom?

 
Skoro sam gledao, a otud i potiče i ovaj naslov, dokumentarni film “Comandante” o nedavno počivšem kubanskom vođi Fidelu Kastru koji je radio Oliver Stoun 2002. godine. U nekom trenutku Stoun pita Kastra zašto je voleo Hemingveja, i da li je to zbog toga što je ovaj po prirodi bio pobednik? Kastro mu je odgovorio potvrdno, na šta je Stoun dao, uslovno rečeno, kontra argument – “ but he blew his brains out”.

Tu negde mi je ponovo pala ta tema na um. Otkad sam se kao klinac upoznao sa Hemingvejem piscem i, što nije ništa manje interesantno, sa Hemingvejem čovekom, bio sam impresioniran koliko književnošću koju je stvarao, toliko i stvarnim životom njegovim, za koji je nejako reći da je bio uzbudljiv i dinamičan. Impresionirana moja malenkost, i milioni drugih. Prosto jer su razlozi za to objektivni. Hemingvej je Veliki Pisac 20.veka, što bi istoričali rekli – čovek veće vrednosti, i zaista naročit majstor reči. S druge strane, taj njegov toliko buran život, zaprepašćuje čoveka nekim svojim detaljima, i tera ga(mislim, bar ovog čoveka) da se zapita šta može da bude pokretač tolike energije i snage kod jednog ljudskog bića? Kao i zašto takav čovek završi tako što sebi puca u glavu?
       Španija, građanski rat. 1936.
Na prvo pitanje su, manje ili više merodavno, mnogi davali odgovore. Što se ovog drugog tiče, za mene je to, u njegovom slučaju, uvek bio logičan kraj. Činjenicu da je nekoliko bliskih mu rođaka (uključujući i Dr. Klarensa Hemingveja, njegovog oca) izvršilo samoubistvo, mogu da uzmem u obzir ili ne. Ali svakako ne mogu da je ne pomenem. S druge strane, kada razmotrim način na koji je stvarao i živeo, a to je uvek bilo sasvim i do kraja, teško je zamisliti tog čoveka u poznim godinama, narušenog psihofizičkog stanja, kako sedi negde na tremu nekakve vikendice, nesposoban da piše, nesposoban da se kreće, i piša u gusku koju mu medicinska sestra povremeno prazni. Teško je zamisliti tu mogućnost, a još teža je slika ako se ipak uspe.
Čovek koji je učestvovao u tri rata. Veliki Pisac, svedok Istorije, veliki beli lovac sa afričkih safarija. Bokser, vrhunski ribolovac u dubokim vodama Pacifika, čovek četiri braka i beskrajnog niza kraćih strasti. Čovek koji, već u godinama, udarcima glavom otvara zaglavljena vrata malog aviona cesne nakon kvara i rušenja u savanu jer mu je telo izlomljeno i sputano a glava je jedino oruđe koje mu preostaje… Takav čovek ne odlazi tiho u noć.

Ovde mi pade na um prva strofa čuvene Tomasove pesme
“Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day
Rage, rage against the dying of the light.”
Naravno da je kontekst pesme(prevod do kojeg vas link vodi nije najsrećniji, ali nema bolji) drugačiji od onoga o čemu ovde pišem, ali moj utisak je uvek bio da se Hemingvej, na svoj način, pobunio protiv nedostojanstva laganog “umiranja svetla”.

Sećam se jednog slučaja kada sam imao 16-17 godina; ušao sam u biblioteku u Dunavskoj ulici da ukradem(tada nam je to bio neki fazon, uz onu omladinsku ideju da “ukrasti knjigu nije krivično delo”) jednu Kastanedinu knjigu koja mi je falila za komplet. Biblioteka je bila, onako, poluprazna, i pošto situacija nije bila povoljna za momentalno stupanje u akciju, rešio sam da malo pronjuškam po naslovima za nečim zanimljivim. U nekom trenutku mi je ruku dopalo neko i tada matoro izdanje, nisam siguran ni da pamtim ime kako treba, ali mislim  da je bila “Psihoanaliza u književnosti”. Kada sam je otvorio, video sam u sadržaju nekoliko obrađenih, značajnih pisaca, i odlučio se da pogledam šta piše o “Hemdži”, kako ga i dan danas ponekad kratim pri pominjanjima. Uglavnom, nisam tog dana stigao da zveknem tu knjigu pored neslutećih bibliotekarki jer sam ispromašivao pogodne trenutke satima čitajući sve što je tamo napisano, i posle tražeći neke konkretne romane da bih ulovio reference koje je autor pominjao.

Mislio sam kada mi je na um palo da napišem ovih par reči, da možda nema smisla jer toliki su pre mene, kako će mi biti veoma teško da ostanem u kratkoj formi, a i kao – o Hemingveju se sve već zna, nema zašto da ga pominjem, on je kvalitetno opšte mesto. Ali onda sam se setio, a to sam pomenuo u nekom od ranijih tekstova ovde, kako sam nedavno obio ceo grad u pokušaju da pronađem zbirku njegovih pripovedaka na poklon prijatelju, i na kraju sam morao da je kupim čitanu, izdanje od pre 40 godina sa ulične tezge, jer modernim izdavačkim kućama u Srbiji sav papir odlazi na štampanje Jelene Bačić Alimpić i Paola Koelja.                                                                             
Tako rekoh sebi da nikada nije besmisleno pominjati, u bilo kojoj formi, istinske primere stvaralaštva, jer, je li – ko zna u kakvim vremenima živimo?!
Svakako da je šteta što nismo imali kasnu fazu ovog velikog stvaraoca. Nema sumnje da bi napisao bar još nekoliko odličnih romana. Pre svega zato što istinski dar sa gomilanjem godina ne bledi nego zri, što smo mogli da vidimo na primerima velikih umetnika koji su ostali živi dovoljno dugo i stvarali u starosti. Ali H. se ni u jednom pogledu nije štedeo čitavog svog života, što je uzelo danak i ubrzalo kraj. Počeo je da gubi kontrolu nad umom, nije više mogao da piše, telo ga je izdavalo… i odlučio je da preuzme kontrolu nad svim tim. Poneo se sasvim nalik sebi. Ili nalik onome kakav je želeo da mislimo da je bio. 
Ali to uopšte i nije bitno.
Ernest Hemigvej je samo došao na ovaj svet ne pitajući se ništa. A Bio je tu, i otišao je po svojim pravilima.
Dakle, može li čovek koji sebi puca u glavu da se nazove pobednikom?
Može. Ukoliko je taj čovek Ernest Hemingvej.

 
U suprotnom, imajte na umu – sramota je ubiti se ako ste niko.