Slavko-Matic-aka-Shaka-Zuluf SLAVKO MATIĆ : Današnjoj omladini, što se okuplja oko svojih hladnih cyber ognjišta zvanih društvene mreže, svakim danom je sve teže i teže objasniti kako je, skoro do prekjuče, bilo mogućno viđati se, prepirati, razmenjivati iskustva, knjige i muziku uživo u 4, 6, 8 ili više očiju, bez realnih opasnosti i trajnih  posledica. Dovoljno je bilo naći nekakav-ikakav prostor, ispuniti ga nosačima zvuka raznijeh fela, šarenilom koncertnih plakata i ponekom knjigom, časopisom, makar i  fotokopiranim. Stolice nisu bile obavezujuće, stolovi nisu bili poželjni. Današnji kafići bez mirisa i ukusa ne pomažu da se hipnotizirani pogledi tinejdžera skrenu sa mobilnih ekrančića što zrače bijedom. Iz zarobljeništva fejsa, tvita ili nekog drugog virtualnog šita eventualno će otići u šoping mol. Gde su zaboravili rokenrol. A kamoli Maximum R’n’R.

Muzička radnja u Skerlićevoj ulici pod tim nazivom bila je mnogo više od obične prodavnice nosača glasnih nota. Bejaše to sigurna kuća za mlađariju koja nije htela da je gricka dnevnopolitički mrak  koji se tih devedesetih godina prošlog stoljeća žestoko zgušnjavao. Toplo ognjište napredne (nikako naprednjačke) jugoslovenske, a naročito novosadske (sa okolinom), alternativne mladeži.

Erik Viking, Ivan Glisic i Nikola Gvozdenovic iz Blitzkrieg

(Ivan Glišić, Nikola Gvozdenović iz Blitzkrieg-a i Zoran Erić alias Erik Viking u MRR-u)

Klijentela je bila malobrojna, suštinski beznačajna, ali Praznik beznačajnosti se iskreno i ponosito slavio u toj prostoriji tri sa tri svakog dana, osim nedelje, uporno, dok je trajalo.  New primitivs krilatica Poso Kuća Birtija u našoj verziji glasila je Škola Dragstor Maximum R’n’R. Na toj pijaci nepotrebnih (ali baš zato vrednih) informacija sa javnom degustacijom zvuka, na kojoj se više slušalo nego kupovalo, svako je donosio svoju glavnu vest i svako je bio doktor neke oblasti.

oglasi

Drugi su se družili sa devojkama, a mi više sa aktuelnim gibanjima u glazbi svetske i domaće progresivne scene, uz vazda ponovno iščitavanje (tačnije: islušavanje) lektire iz istog predmeta. I nismo puno propustili jer devojke su kasnije, svakako, stigle da nam upropaste živote.

Pank je kao bio u prvom planu, ali ubeđenja

sam da su se tada (ko i sada) bolje prodavali metalski muzički artefakti. Nisam siguran da je firma Vojislava Voje Žugića ikad bila u plusu, ali nije ni bila poenta u tome. U svojih svega nekoliko sezona taj proto-društveni centar hronično je bio pred zatvaranjem. Sećam se da smo jednom prilikom (ganuti gazda Vojinom baladom u desetercu) skupljali dobrovoljne priloge kako bi butiga opstala do sledeće prilike. Ja sam donirao, ako ne preterujem u sećanju, 400 njemačkih maraka, što je bila poprilična para za tu mračnu deceniju. Maximum je još jednom opstao, a Žugić je posle, nepovoljno po mene, vraćao dug u robi, ali koga je bilo briga.

Gazda Voja

Gazda Žuga je, čini mi se, bio nešto drugačiji od nas. Nije bio filozof i nisam siguran koliko je mario muziku. On je posedovao preduzetnički duh i, za razliku od većine nas salonskih anarhista, realnu pankersku prošlost (utakmice, opijati, pijanstva, konflikti, murija…). Takva ga je prošlost, s vremena na vreme, iznova posećivala u vidu incidentno-legendarnih pijanstava koja se i danas, među malobrojnim preživelima iz tog perioda, sa radošću prepričavaju. Kao svaki pravi biznismen nije se zaustavljao na jednom postignuću već je konstantno istraživao dalje. Nakon muzičke radnje pokrenuo je izdavaštvo sa nekoliko dobrih poteza (prvi Atheist Rap, slovenci Epidemic Zone, kragujevački KБО…). Potom je otvorio kratkotrajni Hard Corner klub koji je, zbog učestalih nasilnih skinhead večeri, ekspresno zatvorio. Docnije je prešao na mainstream CD šopove da bi, naposletku, obukao dres građevinskog preduzimača, posle čega mu se gubi trag. Pamtim ga kao posvećenog, vrednog i korektnog igrača te verujem da je nagrabusio (ako je uopšte nagrabusio) zbog nespremnosti da se bavi dilovima sa bivolima.

Goja-Anesthesia-MRRSledeća važna figura bio je Stevan Gojkov, zaposlenik sa najdužim stažom. Steva Goja je imao bogatu kreativnu prošlost: uređivao fanzine, prevodio sa engleskog, svirao gitaru, bas i bubnjeve u ključnim NS bendovima. Zbog svog  elegantno-starmalog pojavnog oblika te sposobnosti da pankerske fenomene razjasni intelektualnom metodologijom, mnogi su mislili da je, u stvari, Goja pravi gazda Maximuma. Niko nije hteo da bude Voja, svi su maštali da budu Goja. Jer Voja je, da bi firmu održao, bio prinuđen da radi puno i odsustvuje često, a Goja je jedino morao da bude na licu mesta, preslušava i preporučuje muzičke naslove i prima goste. To mi se tada činilo kao najbolji posao na svetu do penzije, bolji čak i od rada u knjižari.

 

U mladosti, nekoliko godina razlike čini se kao vječnost, pa kad su ispisnici Voja i Goja te davne 1996. godine dosegnuli tri banke (skupa sa vršnjacima Pećinkom i DrePopetom) mi, iako svega 5,6,7 leta mlađi, divili smo im se, ne samo što još uvek mrdaju nego se, pride, i dalje dobro  zajebavaju.

Kao i u čuvenom londonskom butiku Sex i u našem Maximumu nastajali su vokalno-instrumentalni sastavi i razmenjivali se stari članovi benda za nove. U prostoru prodavnice (i oko nje) snimili smo i kadrove finalnog obračuna najambicioznijeg čeda novonaseljske škole jeftinog filma (NŠJF) naziva Šiptar Žigolo protiv urotnika iz Čelareva.

Live Promocija

Maximum R’n’R-a nema maltene dvadeset godina. Cela Skerlićeva i danas, zbog tog negdašnjeg tesnog nusprostora u musavom pasažu treće kategorije, sjaji nadnaravnim sjajem. U mojoj glavi. U stvarnosti, retko tamo prođem. Kao pored turskog groblja, što bi Srbalji rekli. Zadnji put kad sam banuo u pasaž, pre nekih 10-ak leta, na mestu Maximuma bila je neka agencija za nešto. Nisam dugo video ni onog  polusocijalnog čudaka samotnjaka što je živeo odmah pored, a kojem smo, također, zavideli što je najbliži plamenu ekspoziture svetske muzičke revolucije koja će sigurno, sto posto, bez dvojbe, dvoumljenja, oklevanja, vrlo uskoro, već sutra – promeniti svet.

Slavko Matić Vijetnamac, Zbogom Brus Li, kraj maja 2017,u Novom Sadu,

Voja i KBO !

                                               (Gazda Voja i KBO!)

 

Na naše pitanje : ” Šta je vama značio MAXIMUM ROKENROL” još neki ljudi su ljubazno odgovorili :

 

 Luka Secerov LUKA ŠEĆEROV : Crkvu :-):-):-) ! Tamo sam bio srećan kao dete u poslastičarnici 🙂

 

Jens Peterka JENS PETERKA : Sa ove vremenske distance, teško je mi je odgovoriti , odnosno, teško mi je prisetiti se tog perioda vezanog za “mrnr”. Imam neko sećanje, nisam siguran, da se bitne stvari dešavaju negde dok služim „narodu“ i da nekako po odsluženju dolazim na već utemeljeno kultno i značajno mesto. Naravno, kao i svi, sa oduševljenjem sam prihvatio postojanje takvog mesta i odmah je postalo prva stanica svakog dolaska u centar sa novog naselje. Vežba za prste, prelistavanje pločastih izdanja … o da! Susretanje sa istomišljenicima… o da!.

Promocija casopisa

Druga dimenzija i značaj “mrnra” vezujem za moje angažovanje u vezi sa 3d. Čini mi se da je čak jedno vreme, dole u dvorištu, trebala da se uspostavi i redakcija, odnosno hedkvoter odakle bi se koordiniralo sve u vezi sa “Tri Drugara“. Na stranu to, MAXIMUM ROKENROL, sa ili bez 3d, uvek će mi imati posebno mesto u mom srcu, kao mesto gde smo se družili, razmenjivali ideje, gde smo se angažovali svi na svoj način, kako bi doprineli, sceni. Hvala Voji i ” Start Todayu” i njegovom preduzetničkom osećaju  i entuzijazmu. I dan danas kad se motam po centru i tražim parking, kad smotam u skelićevu, sa setom se setim MAXIMUMA i značaja tog mesta.

Borko Ristic BORKO RISTIĆ : “Gubilište vremena”.

Djordje MAtic ĐORĐE MATIĆ : Voleo sam MAXIMUM. Nešto kupio, nešto utopio, kao i đorao. Ekipica uvek OK. DOđeš da stojiš neko vreme. To je bio naš utopian society u vreme zikre i gologuzije. A može i “Leper Colony”. Svejedno.

nebojsa reljin NEBOJŠA RELJIN – FEKI : To je, ako se dobro sećam, bila prva muzička prodavnica koja je gajila underground muziku, punk, hardcore, metal…. takođe, u njoj si maltene u svako doba dana mogao da sretneš nekog novosadskog muzičara, što je meni kao tada dvadesetogodišnjaku izuzetno prijalo…. nažalost, nisam imao novca da kupujem ploče, diskove ili kasete koliko sam to hteo, ali dobro, našlo se ponekad 🙂

Mladen urdarevic MLADEN URDAREVIĆ – MLAĐA : Mnogo nam je značila. Bila je jedini način da dodjemo do noviteta sa alternativne scene. Tu nam je mnogo pomagao Stevan Gojkov, snimao nam kasete i preporučivao novitete shodno nasim afinitetima. Voleo sam atmosferu u toj prodavnici. Nekada bih svratio samo da listam ploče…čist fetišizam.

sasa gajic SAŠA GAJIĆ : U ono vreme, tokom devedesetih, MRR je za mene pre svega bio mesto druženja poklonika dobre muzike, nabavljanja novih izdanja i njihovog preslušavanja. U ratnom, nestabilnom okruženju, prodavnica MRR je bila svojevrsna muzička oaza koja je omogućavala da se dođe do novih izdanja do kojih bi se, u datim okolnostima, na druge načine mnogo teže došlo. Bilo je to mesto na koje se moglo navratiti, prodangubiti slobodno vreme, čuti pametne opservacije o novim izdanjima, preslušati po nešto novo ili pazariti ono za čim se dugo tragalo.

Iz današnje perspektive, MRR i cela ekipa koja je tu redovno svraćala predstavlja deo lepih uspomena: mnogo je tu anegdota, novih poznanstava, mnogo provredenog vremena u druženju, otkivanja opskurnih a dobrih bandova… Sećam se kako sam u više navrata ostavljao veći deo svoje tadašnje studentske ušteđevine u MRR i vraćao se kući sa hrpom novih ploča; sećam se i kako su me u kupovini nekih izdanja više puta preduhitrili Ljuba Georgijević i Zgro. Sećam se brojnih razgovara sa Gojom tokom preslušavanja albuma; sećam se upoznavanja sa Željkom Kričkovićem i Maksom koji je izbegao iz Zagreba i koji je, mada veliki fan Tom Waitsa, visio u radnji i sa nama slušao nova punk izdanja. Sečam se kako smo jedno veče Voja Žugič, Maks i ja po zatvaranju MRR-a završili u obližnjoj kafani sa nekim Amerikancem, Majkom, dramaturgom iz Čikaga koji je došao da pravi predstavu o tek zaustavljenim sukobima u Hrvatskoj, i kako ga je pripiti Voja prozivao da je špijun, a Amer se smeškao i skretao sa teme pričama o poznanstvu sa Jello Biafrom. Sećam se gazda Vojinih čestih oscilacija između razdragananosti i depresije, kako je Borko Ristić (koji je jedan period radio u MRR) odgovarao mušterije od kupovine onih izdanja koja nisu bila po njegovom ukusu i da je pri tome išao toliko daleko da ih je otvoreno vređao kako nemaju pojma o muzici…. Sve u svemu, bilo je tu puno ludih i nezaboravnih momenata koji su obeležili jedan period naših života.

Aleksandar Savanovic ALEKSANDAR SAVANOVIĆ :  Život ! Do 35. godine

Igor Stamenkovic IGOR STAMENKOVIĆ : Izvor saznanja u alternativnoj muzičkoj industriji, Mesto okupljanja osoba koje imaju odličan muzički ukus. Mesto gde smo čitali fanzine i davali poslednji cent za neki album i svršavali do kuće dok ga ne otpakujemo i počnemo da slušamo. Uh koliko sam love pukao na CDe i kasete ahahahaha i poklone ljudima koji su sakupljali vinile…

monah Danilo Monah DANILO : па… могуће нека касета која није могла да се нађе другде, неки пират више…

tamara terzic TAMARA TERZIĆ : hm..ono shto je klincima danas youtube…Izvor

andrija berklovic ANDRIJA BERKLOVIĆ : U ono vreme, za mene i mnoge, mesto za trošenje džeparca na dobre ploče.

Marian Toader MARIAN TOADER : Kasete sa nadrkanim omotima…sta god bilo od mjuze,toga danas nema, same guzice i sise, jbg, život je više od kobasice, ispostavi se na kraju.

Djordje Skorupan ĐORĐE SKORUPAN  : Gotovo je sasvim izvesno da Katarza ne bi postojala, radila i na kraju se raspala onako kako jeste da nije bilo Voje i njegove nadaleko čuvene radnje i izdavačke kuće „Start today“. U Maksimumu smo kupovali legendarne češke kasete i otpadali ko sav normalan svet s Gojom i brojnom ekipom , a pošto je Nešina mama (gitarista Katarze) držala frizerski salon u lokalu koji gleda na ulicu, bilo nam je praktično suđeno da tamo provodimo više vremena nego što bi trebalo. A mnogi izlazak u Atrijum i okolne birtije završavao se u tom salonu, ali možda je bolje da ne ulazim mnogo u takve detalje. Ehem. Čak smo jedno vreme i vežbali u nekakvoj prostoriji iza Maksimuma, na „oduševljenje“ komšije Duleta. To što je Voja bio odmah tu i od samog starta pratio rad benda bilo je presudno da on postane i naš izdavač.

katarza

Jer, kao pravi laloši, što bismo tražili drugog izdavača kad je ovaj tako blizu? A kontam da je to bila i njegova logika. U svakom slučaju, Voja je bio upravo onakav izdavač kakav je nama bio potreban. Lenj i vredan, brz i spor, i iako nije delovao posebno agilno, naši albumi mogli su da se kupe diljem tadašnje SRJ, a bogami i šire, pa nas slušali i ljudi koji nas inače nikad ne bi čuli. Imao je volšebno dobru distribuciju koju je ostvarivao na nama nepoznat način, ne mrdajući nikuda. Naravno, to je značilo da dosta toga zavisi od nas samih, zbog čega nismo potrajali duže od dva albuma ali ko zna zašto je to dobro. Da ne dužim, provedosmo mi prvu polovinu nesrećnih 90-ih, u i oko Maksimuma i Katarzi, uglavnom u dobrom provodu, potpuno svesni činjenice da smo zbog toga bili retki srećnici u ono nesrećno vreme. To je ujedno i odgovor na pitanje iz naziva teksta. Malo li je?

 

dimitrije banjac DIMITRIJE BANJAC : Tamo sam kupio moju prvu ploču – Misfits/Ramones, split singl.
 
Prokic milan MILAN PROKIĆ : Nemam bistro sećanje, al poznat mi naziv.
Treći i završni deo teksta o kultnoj muzičkoj prodavnici devedesetih godina čitajte sledećeg četvrtka.