aka Zgode i nezgode moje kod gazda Voje

stevan gojkov STEVAN GOJKOV : Od Izvršnog veća Vojvodine do male prodavnice ploča na Podbari kratak je put – samo pređete semafor s najkraćim zelenim svetlom u gradu, prođete pored Radija, pa kroz pasaž gde je bio “Most”, da presečete, onda izađete na Zmaj Jovinu, potom desno i vopra pored “Atrijuma” , te, na kraju, druga ulica desno, četvrta kuća sleva.

Ili, kao u mom slučaju, kad iz rečene pokrajinske institucije (gde sam, vredno je zabeležiti, sledeći put ušao tek pre par meseci,  kad sam išao kod Slavka Vijetnamca po ZBL knjigu) pređete preko noći da radite u STR MAKSIMUM ROKENROL (kako mislim da je bilo zvanično, registrovano ime prodavnice, mada je u logotipima korišćeno i MAXIMUM ROCK’N’ROLL, MAXIMUM RNR, a u svakodnevnom govoru najčešće “Maksimum”, “radnja”, skraćeno “MRR”). E, a to ve se beše slučilo prvog decembra 1991. godine. Potrajalo do kraja novembra 1997. Divna, prosperitetna i berićetna vremena na ovim prostorima, kako je savremena istorija zabeležila.

Mira-ACa-Goja

 (Mira, Aca KBO! i Goja, posle koncerta KBO! na rukometnom igralištu u Dunavskom parku koji je Voja organizovao)

Ne bih baš turao ruku u vatru, ali mislim da je radnja otvorena 1. septembra te devesprve- devesprve,  a ja sam, viđu vraga, taj hepening propustio, verovatno zbog “Smederevske jeseni” i trodnevnog bančenja kod brat Đure fanzinaša. Ipak, sećam se da mi je više njih pričalo da je tom prilikom Gazda Voja priredio zvanicama jedno od svojih legendarnih pijanstava, kad u naletu alkoholne euforije počne da lomi ploče i diskove, ali nekako je sve prošlo okej, a i njegovi ispadi slične vrste kasnije su svima nama koji smo tamo obitavali postali, u najmanju ruku i u nedostatku boljeg izraza, simpatični.

Bolji zivot

 

Elem, osim što mi je obezbeđivao kakvu-takvu finansijsku sigurnost u ono doba (mada, k’o da je i sad mnogo bolje) , “Maksimum” je tokom svih tih šest godina bio i moj nepresušni, dragoceni izvor muzike sa bukvalno svih strana i u svim formatima (setite se poljskih i bugarskih kaseta)  – što je u vreme raspada Jugoslavije, sankcija i kidanja veza sa ostatkom regiona i sveta bilo od krucijalnog značaja –  i, zapravo, dream job za svakog ljubitelja muzike poput moje malenkosti.  O poznanstvima i, ušte važnije,  prijateljstvima koja sam tamo stekao, ne bih ni da počinjem, a i danas, kad bacim pogled na Fejsbuk listu prijatelja, shvatim da je skoro polovina njih (od nekih 500 koliko ih imam) navraćala u radnju ili imala kontakt sa mnom i/ili Voksterom preko “MRR Shopa” (još jedna često korišćena skraćenica).

Goja u akciji

 

 

(photo by Maja Tomić (SPANS))

Banula bi tamo pokatkad i neka celebrity faca – Dragoljub Đuričić, recimo (bez bubnjara, srećom) – lokalni krimosi da bace oko  (“nema tu ‘leba za vas, mlada gospodo”) ali naše su glavne mušterije prevashodno bili članovi gotovo svih lokalnih,  malih  anderground bendova (plus Kina iz Apsolutno romantično, koji je kod nas godinama kupovao samo Satrijanija), momci iz Eve Braun takođe, divni ljudi iz Subotice (Sherbet Underground i ekipa okupljena oko Dr Fuzza), momci i devojke iz drugih gradova Srbije, Crne Gore (eh, SR Jugoslavijo, SR Jugoslavijo…), braća fanzinaši odasvud, i (u to vreme) retki stranci na proputovanju kroz Novi Sad (jednog takvog zalutalog Amera i njegovu stidljivu drugaricu smestio sam jedne večeri kod kuće na spavanje. Zauzvrat su, za poveću pušlu dinara s mnogo nula, što je njima bila “teška sića”, nas nekoliko domaćih pošteno najeli i napojili, a i granja je tad bilo u izobilju i budzašto).

Nekim od  muzičkih talenata koji su navraćali u radnju Voja je izdao i kasetu ili čak ploču, na svojim etiketama Scorched, Scorned i Start Today Records, dovijajući se oko štampanja vinila i omota, maloprodaje, te distribucije i naplate – pitaj milog Selasiju kako.

Sećam se i da su Goblini, nakon što su snimili prvi demo, s našim Novosađaninom Kićom na bubnjevima, došli u moju smenu u MRR pravo iz Peđinog studija na Podbari, željni da što pre čuju snimak na “normalnim” stereo uređajima i zvučnicima.  Preslušavanje demosa lokalnih skupina se podrazumevalo, s obzirom na već pomenuti profil mušterija.

bugarske kasete

(jedna od legendarskih “poljskih” kaseta)

Godinama kasnije, kada sam čitao i potom gledao “High Fidelity”, video sam romantizovanu verziju onoga što smo mi proživljavali u Novom Sadu, ali cenim da smo se, ako ništa drugo, barem duplo bolje zajebavali i bili fanatičniji u ljubavi prema muzici, upravo zbog situacije u kojoj smo se, ne svojom voljom, našli. A da su se moja i sudbina STR “Maksimum Rokenrol” povezale u neka lepša vremena ili na nekom drugom mestu, verujem da bih i dan-danas sedeo za pultom nekog record shopa, dumajući o tome s kojom pločom ću započeti sledeći radni dan.

Stevan Gojkov, lokalno spadalo

 

dasko DAŠKO MILINOVIĆ : Ne pamtim ni koji je bio dan ni koja godina, ali dobro pamtim sam trenutak kada sam prvi put kročio u Maximum. Bilo je neko toplo doba, popodne. Ljuba i ja smo došli da potražimo radnju čije oglase smo nalazili po muzičkoj štampi tih meseci. Pre toga smo samo znali za „Posejdon“ koji je bio u Pašićevoj, iza ćoška. Tamo su bili bootleg bedževi, majice, poljske piratske kasete punka i metala i prodavačica koja nikad nije pojma imala šta prodaje. 

50 koraka dalje nalazila se manja, ali bezbroj puta važnija i bolja radnja i milion puta sam pomislio koliko sam srećan što sam tamo nabasao. Prezirem tekstove o Boljoj prošlosti i sladunjavu, nekritičku nostalgiju, ali ovo je tema koja me itekako dira. I bez ovog poziva da nešto napišem, često sam, sam i sa prijateljima, pričao o značaju MRR-a za moj život. To je bilo ono mesto gde sam stekao prijatelje, saborce i koje mi je umnogome odredilo pravac kretanja kroz život. Meni je pank u temelju i srcu svega što radim. Od svih poslova kojima sam zarađivao za život pa do samog trošenja tog života. A taj i takav, moj pank sam u dobroj meri formirao u MRRu. Tamo sam doživotno upao „u scenu“, zajednicu u kojoj i od koje živim. Nikada neću zaboraviti koliko mi je značilo da moje radove pohvali neko od MRR ekipe, u prvoj meri Goja kojeg sam od prvog susreta smatrao za onog koji kritički i sistematski sagledava stvari. Bio sam dugo „onaj najlmlađi što se pravi pametan“ i osećao sam pankerski ponos zbog toga. Nikada nisam imao problem da iskažem stav i branim ga, ali sam u MRR sredini do kraja i sasvim prihvatio There is no authority but yourself etos. Mi koji tako analitično pristupamo stvarima, tamo smo dobili uvid u svet izdavača, distribucija, klanova, scena, bendova, ideologija i stilova i bili smo u dodiru sa svetom, u potpuno izolovanoj zemlji. 

Random memories
– Prvo što sam ikad ugledao u radnji bio je CD DOALoggerheads
– Prva ploča u polici bila je MisfitsEvilive
– Plakat na plafonu tačno kad uđeš – UK SUBS
– Prvo što sam snimo na kasetu i jedino što sam platio (posle bilo sve džabe, a Goja dodavao singlove i „odlomke“ sa albuma, uredno iskucavao sve pisaćom mašinom na omot) – Sham 69Live in London
– Na Spin radiju osvojio CD „Dookie“ od Green Daya i u MRR ga menjao za Alternative Tentacles kompilaciju koja mi je otvorila dalji put u pakao…
– Najsrećniji momenat je kada sam pobegao sa poslednja tri časa u maju, u popodnevnoj smeni a u MRR me dočekao tada novi Mighty Mighty Bosstones –  „Let’s face it“ i litra ipo špricera

scab zine
– Najveći uspeh: Kolektivno odlepljivanje starijih panksa u radnji na Ljubine i moje fanzine i priručnik „Kako postati panker(ka) u 10 lekcija“.

Poison Idea albumi koje nikad nisam tražio, ali sam ih dobio na B strani svake kasete ako bi (pre)snimatelj bio Zlatko.
– Godine u kojima je MRR radio imale su samo leto. Da bi Goja mogao da nosi raskopčane košulje „suncobranke“ i majice bendova ispod…

  

shimmu MILOŠ VOJNOVIĆ – SCHIMMU : Ima već skoro cele dve decenije kako je Vojislav Voja Žugić prinuđen sticajem životnih okolnosti da digne ruke  od svog (kako će vreme pokazati) životnog dela i zapravo prve sigurne kuće za sve ljubitelje kvalitetne muzike u Novom Sadu a i mnogo, mnogo šire. Kao što smo za sve što koristi naizmeničnu struju zahvalni Nikoli Tesli tako je i baš sve iole važno za kvalitetnu muziku u u gradu od leta 1991.g. u posrednoj ili neposrednoj konekciji sa Maximum Rock ‘N’ Rollom. Da, da baš sve, ne preterujem, sviđalo se to nekome ili ne. Sa setom moram da konstatujem da entuzijazam , energiju i beskrajnu upornost koju je gurao Voja kroz Maximum Rock ‘N’ Roll nije imao niko ni pre ni posle njega u gradu, iako ih je puno bilo i ostalo u igri za srebrnu medalju.

 

Sad bih trebalo sa nešto probranih reči da iznesem i lični utisak šta je to za mene predstavljao Maximum Rock ‘N’ Roll ? Dugo nisam bio pred tako teškim zadatkom , za mene je to kao da treba Dugu opisati jednom bojom. Zato mi se sviđa što više nas svedoka saučesnika u životu Maximum Rock ‘N’ Rolla iznosi svoje utiske posebno, te ću kao i uvek moći da se prošvercujem sa najneurednijim ličnim sećanjima i eto doprinesem u realizaciji portreta Maximum Rock ‘N’ Rolla, makar kao Rumunija pobedi Antante u Prvom svetskom ratu.

MRR poklon za 18 rodjendan

Tri drugaraDa krenem od opšteg ka posebnom, za svakoga je period od petnaeste do dvadesetprve godine u životu jedan od najboljih i tu nema nikakve dileme. Lavovski deo svakodnevice u tom životu je bio vezan za Maximum Rock ‘N’ Roll. Ko hipersenzitivna ličnost posebno se vezujem za ljude, prostor i stvari i tim redom sam se neraskidivo vezao za sve ono što je bilo deo Maximum Rock ‘N’ Rolla. Kao i uvek , najteže je bilo sa ljudima ali to samo u početku jer realno sam bio klinac i duduk za hiljadu i jednu stvar i muziku , naravo a sa druge strane nazovi , prodajnog pulta sam krem gradskog panka. Srećom vrlo brzo smo se namirisali i zgotivili i uopšte Voja i Goja su baš imali i drugarski i ultra pedagoški pristup za naloženu balavurdiju. Prostor , prvi put kad sam ušao iz hodnika kroz staklena u crno ofarbana vrata desno unutra, da, to je to, iznad perfektnog samo tako može i sme da izgleda tako nešto , svaki detalj na svome mestu od crnih drvenih kutija za ploče ušrafljenih u zidove do plakata na plafonu haotično polepljenih nalepnica bendova i izdavačkih kuća. Stvari, za većinu njih bi pravi termin bio relikvije jer kako drugačije nazvati običan crnobeli plakat A3 formata u koji piljiš danima kao tele u šarena vrata i sa garesima pričaš kako bi voleo da ga imaš kući. Naravno, na prodaju je bilo i stvari koje ni u ludilu ne bi pazario, ali od nečega je moralo i da se živi, jer od toga što te kuju u zvezde se ne plaćaju računi.

 

S ove distance Maximum Rock ‘N’ Roll je bio : internet pre interneta , zborno mesto , sklonište od ratova devedesetih , sveta reka Gang u kojoj se kupaju svi , oaza inteligentnih i  duhovitih ljudi , duh vremena, dah života , beskrajna galaksija , tribina za uvek otvorene diskusije o kvalitetu bendova, albuma, fanzina , piva, filmova , mesto sećanja, glavni junak mnogih tračeva i anegdota. Najjednostavnije rečeno, Maximum Rock ‘N’ Roll je baš onaj ključni momenat od kog grad u tom periodu može s pravom da se naziva gradom. Bez njega bi bio samo učmala naseobina, palanka ili kasaba, kako je već kome milo.

Prva moja porcija duševne hrane  u  Maximum Rock ‘N’ Rollu je bila: D.O.A “Let’s Wreck The Party” LP , kasete “Beogradska hronika” 2 i 3 i prvi broj beogradskog fanzina “Sad To Be” sve upakovano u brendiranu čuvenu žutu MRR kesu. Kad mi je Goja još i kesu dao osećao sam se  bar kao da mi je još jedno izdanje poklonio. Umalo nisam reagovao kao Keva iz filma “Majstori , majstori” u stilu – nemojte ljudi, mnogo je. Poslednja tura u kafani je bila podosta nakon fajronta, maja 2002.g. zove me jedno veče Žugić da siđem ispred ulaza i poklanja mi ko zna odakle izbunarene diskove The Bollweevils “Our Disease Is Spreading“  Dr. Strange promo copy , V/A „Stronger Than Ever“ Burning Heart records promo copy , DYS „Fire & Ice Wolfpack“ i kasete J Church „The Drama Of Alienation“ , Red Aunts „#1 Chicken“ i Snuff „Flibbiddydibbiddydob“.

zgro 2 IGOR TODOROVIĆ ZGROBilo je to tokom leta 1991. dok se još uvek nije jako zagovnalo u zemlji i dok smo još uvek slali novce u koverti i naručivali ploče i majice (Gemma, X Mist, Frontline, We Bite…) Svu ušteđevinu trošio sam samo na ploče, kasnije i na diskove. Sećam se da sam za otvaranje Maximuma saznao bukvalno par dana pred taj veličanstveni čin. Voleo bih da neko zna tačan datum kada je prodavnica otvorena i da se upiše u kalendar kao crveno slovo! Ne zajebavam se, to je jedan od najbitnijih datuma u istoriji novosadske punk/HC scene definitivno. Prvo sam bio šokiran činjenicom kako je moguće da sam tako kasno čuo da će se otvoriti jedna takva prodavnica u gradu, ali sam posle skontao da bih verovatno odlepio da sam znao, recimo, mesec dana ranije obzirom da sam od momenta dobijanja informacije pa dok se radnja zvanično nije otvorila bukvalno kampovao u Skerlićevoj. Veče pred samo otvaranje dok su se ploče slagale u rafove, Ljuba i ja smo računali koliko nam novaca treba za sutradan. Na dan otvaranja nas dvojica smo kupili bar deset ploča. Bilo je tu svega, od Husker Du, Nomeansno, All, Descendents,… Kasnije su redovno stizali i naslovi sa Taanga, Epitapha, Fat Wrecka

tri-drugara-10

Slična euforija vladala je i kada je dve godine nakon otvaranja prodavnice gazda Voja izdavao prvi album Athiest Rapa na kaseti. Kasnije, kada se ozbiljna ekipa uključila u rad fanzina Tri drugara, Maximum RnR je bukvalno bio baza u kojoj smo se okupljali, gomilali materijal i odatle delovali… Radnja je šljakala punom parom pet-šest godina (mada je zbog rata, raspada zemlje i sankcija do ploča bilo sve teže doći pa se prešlo na bugarske kasete), kada ju je preuzeo Teča, tadašnji menadžer Atheista samo što po meni to više nije bilo to… U zemlji ništa nije funkcionisalo pa je tako i jedna takva prodavnica bukvalno pojela sama sebe.

out of the darkness

 

 To bi nekako bilo to, neki ljudi koji su bili bitni za funkcionisanje ove jedinstvene radnje u Novom Sadu, a verovatno i mnogo, mnogo šire, nisu bili dostupni za izjavu ili nisu hteli da razgovaraju na tu temu, a neke sam jednostavno prevideo i izvinjavam im se. Moglo se još što-šta napisati, ali, smatram da bi otišao u krajnost, počeo da dosađujem i onima kojima je ovaj, takoreći, omaž MAKSIMUM ROKENROLu simpatičan i sve bi bilo kontra-produktivno. To vreme i TA radnja se neće vratiti, ali će sigurno biti jedna od destinacija koju ću rado posetiti čim izume vremeplov (a lično mislim da je taj trenutak blizu).

Zoran Popnovakov aka POŠTAR POPICA