Ima tome već dosta godina. Trebalo je nešto da obavim u centru grada tog dana, a nije mi se preterano šetalo, pa sam ušao u autobus prepun klinaca koji su išli u školu, i truckao se nekih petnaestak minuta.
Sa druge strane, imao sam vremena, i zato ipak odlučio da ću izaći nekoliko stanica ranije. Dan je bio lep, sunčan, i hteo sam da prođem kroz oba parka koja su mi bila usput. Bilo je kasno proleće; većina krošnji već je ozelenela. Mirisi, slike… Sve sam usput upijao. Trebalo je oljuštiti sa bića poslednje kraste zimskog sivila.

PARK 1Kada sam izašao iz parka, široki bulevar vodio me je ka samom centru. Približavajući se velikoj raskrsnici, otežano sam se kretao kroz ljude koji su počinjali da se gomilaju. Na stanicama, ispred malih pošti i menjačnica… Svako nekim svojim poslom, svako sa glavom u svojim oblacima. Ja nisam zanimao njih. Oni nisu zanimali mene. Bila je to dobra podela neinteresovanja.  

Malo sam stajao na semaforu, u gomili, i nakon što sam prešao na drugu stranu jedne od glavnih gradskih žila, sudario sam se sa pijačnom vrevom. Pijaca je bila uokvirena maloprodajnim objektima, ali se prelivala na okolne trotoare gde su  sedele desetine malih prodavaca kraj svojih kartonskih tezgi. Prodavali su sve. Pade mi na pamet kako se, gledajući taj mahom sirotinjski asortiman, može jasno utvrditi i nekakav širi materijalni standard društva. Beda se širila kao epidemija. Beda duha, takođe. Ljudi koji na prodaju nude neshvatljive stvari, i ljudi koji te iste stvari kupuju.

DSC_0002
Ciganin kod kojeg sam često punio upaljač, široko mi se osmehnuo dok sam prolazio. Ne ovaj put, pomislih, i setih se noći posle koje sam primetio da taj upaljač više nemam.
Dok sam hodao dalje, improvizovane tezge postepeno su bivale ređe. Pomislio sam kako ću stati na trafiku da kupim žvake, i tada sam, između dva prosjaka invalida koji su sedeli na pločniku, ugledao staricu. Stajala je uz staru gradsku fasadu, jednom rukom se oslanjajući na nju, a u drugoj je držala najtužniji šareni buket poljskog cveća koji sam u životu video. Veoma stara i sitna, nosila je nekakvu braon haljinu na bele cvetiće, ispod koje su virile nesigurne nožice sa malim stopalima, u gumenim opancima na kopču. Imala je i pulover u boji haljine, prebačen preko zgurenih leđa. Lice joj je bilo umorno i gusto, obraćajuće izborano. Kosa do ramena. Seda i talasasta.

dead-flowerSteglo me nešto u grudima dok sam je gledao, i nemam potrebu da ovde detaljnije opisujem taj osećaj. Jasno je bilo da prodaje buket. Propustio sam grupu bučnih školaraca, i skrenuo ka njoj.
“Koliko košta to cveće, majko?” – pitao sam je.
Pogledala me je, pomalo možda iznenađeno, i zastala na trenutak pre odgovora, razmišljajući šta da mi kaže, da mi ne bude mnogo. A ja bih kupio to cveće, koliko god da je koštalo.
“Pedeset dinara.” – izgovorila je najzad.
Otvorio sam novčanik, dao joj sto dinara uz izgovor da nemam sitno, i sa buketom u ruci, ne čuvši jasno način na koji mi se zahvalila, produžio sam dalje. Iza one trafike gde sam mislio da kupim žvake, ugledao sam jednu od gradskih kanti za smeće. Pošao sam ka njoj, i onako u prolazu, ne zaustavljajući se, ubacio u nju buket koji sam kupio od starice u braon haljini.

Nisam znao šta bih sa njim, a novac nisam hteo da joj dam kao milostinju. Da je to htela, mislio sam, prosjačila bi.
Prošlo mi je kroz glavu dok sam hodao dalje, kako sam mogao to cveće da poklonim nekoj lepoj devojci na koju bih naišao.
Tako bi sigurno bilo na filmu.
Ili u nekoj priči.