war-engine-logo  Pet godina posle prvenca novosadski thrash/hardcore sastav WAR ENGINE izdao je novi album pod nazivom – VERDICT. Mišljenja sam da je vredelo čekati. Album je izašao pre neki dan, za sada samo na Bandcampu, a uradila ga je trojka u sastavu Dušan Mijolić (vokali i gitare), Stefan Stanić (bubnjevi) i Milan Pećanac (bas gitara). Miks i master je odradio (i to momački) Mihajlo Obrenov (iz industrial benda Dreddup), a sniman je u kućnom studiju momaka iz benda. Kako već neko vreme pratimo ovaj vrlo obećavajući sastav, red je bio da neko iz DOTKOMa napiše recenziju. Pošto mi je njihov zvuk prilično blizak, nije mi palo teško da preslušam album (nekoliko puta da bih stekao detaljniju sliku).

front

 Glavni utisak celog albuma je – osećaj za meru. Momci imaju meru kroz kompletan album, kada klize između thrash metala i hardcore-a, Naime, gotovo u svakoj pesmi mogu se čuti i thrash momenti i elementi HC-a. Produkcija je dovoljno ispeglana da album ne zvuči retro, ali je Mika uspeo i da ne odvede bend u “hipsterski” metalcore zvuk. Pevanje je klasično thrash – nabrajajuće, ali daleko od zamarajućeg repovanja. Takođe, smatram da albumi koji imaju ovakvu energiju ne treba da traju dugo, tako da je i trajanje od cirka 28 i po minuta sasvim dovoljno da se ta ista energija ne raspline.

war-engine-zlo-fest-21

 Album počinje malo čudno, bar za moje poimanje kako bi trebalo da izgleda album jednog thrash/hardcore benda, jer je ” Brave Enough” sve samo ne klasična “otvarajuća” pesma. Pesma srednjeg tempa sa dugačkim uvodom i mudima ala Crowbar ipak je samo dugačak uvod u “Memories” koji skoro da je ispao iz “Hell Awaits-a” giganata koji se zovu i prezivaju Slayer i najveći je kandidat za šutke na koncertima War Engine-a. Ipak, kao što rekoh, momci imaju osećaj za meru, pa nijedna pesma nije rip-off i ne može se reći ni za jednu pesmu da je prosto kopiranje nekih idola, mada me je vrisak na kraju druge stvari savršeno podsetio na kraljeve Agent Steel. Da ne bih secirao pesmu po pesmu i pravio “hladni narezak” od albuma, dodao bih da tempo ne pada do zadnje stvari pod imenom, gle čuda, “Game Over” gde nas uvod malo zavara i odvede malo u “sludge” vode, ali već u trideset trećoj sekundi iste pesme bend ubrzava i furiozno završava album. Zanimljivo je istaći i da na albumu postoji jedna pesma otpevana na maternjem jeziku i zove se “Užas” i jedina mi je, nekako, klasičan hardcore, sa ipak malo thrash uplitanja, dok je tekst, apsolutno pankerski i govori o užasu koji nastupa posle teškog pijanstva…

war-engine-dotkom

Na kraju, vratiću se tom već toliko pominjanom osećaju za meru. Nijedan gitarski solo nije duži od nekoliko sekundi i nije virtuozno odsviran, ali je svaki efikasan i dovoljno upečatljiv, više atmosferičan i u funkciji pesme. To je još jedan dokaz da su momci itekako znali šta hoće dok su snimali “VERDICT“. Da bi dobio najvišu ocenu albumu fali još hit ili dva, ali kao celina, zaista ne zaostaje za, po meni, izvikanijim, novim, evropskim i američkim novim bendovima koji gaje ovakav zvuk. Ja toliko, a vi nabavite album i obavezno ga preslušajte pa presudite da li je sve onako kako sam napisao.