Proleća nekog pre mnogo godina, mislim, tek što smo prestali da budemo baš deca, naiđemo drugar i ja tražeći dobro mesto za pecanje, na napušteni panonski salaš.
Odrastanje u ravnici, bar meni i deci iz mog neposrednog okruženja, budući da nije bilo šuma, brda i planina u kojima smo kod baba i deda provodili raspuste, nije pružalo onoliko misterije i avanture koliko smo želeli. Zato smo svaku takvu priliku za istraživanje, cunjanje i njuškanje kroz nepoznato, jedva čekali i kada bi naišla, sasvim smo je koristili. Moglo se desiti i da smo “po nekom drugom poslu” išli, ali bi se sve prekidalo dok se novi prostor ne istraži… dok se ne upije i poslednja kap misterije koju nosi.
Salaš na koji smo naišli do tada još nismo prekorovašili, i prosto nas je vukao za Mašte da ga bolje pogledamo.
U blizini vode, sličan mnogim takvim, imao je, sada već oronule i napola urušene; glavni, u kojem se živelo i pomoćni objekat za stoku. Nekoliko starih, većinom jalovih stabala voćki, bilo je raštrkano u neposrednoj blizini kuće, a bagremov šumarak koji ga je okruživao, veoma lepo je ograničavao prostor koji mu pripada i odvajao ga od okolnih njiva.
A imao je i đeram.
Još dok smo mu prilazili, video sam da taj đeram nije u onom prepoznatljivom, upotrebnom položaju. Na svom vodoravnom delu(praktično – velikoj grani koja ide odozgo, i čini tu ‘T’ konstrukciju đerma) ona spoljna, teža strana je pretegla, jer je vreme odnelo kofu sa lanca i poremetilo balans, pa je čitava kompozicija izgledala kao da je neko zabio ogromnu polomljenu motku kraj bunara, i tako je ostavio, uprtu u nebo. Jednostavno, slika nije bila kako treba. Počeli smo da komentarišemo tu situaciju, i to kako bi mogli nešto da uradimo da popravimo, ne đeram naravno, bunar je odavno bio zatrpan, nego ukupnu sliku. Pa smo spustili pecaljke i rančeve.
Sa onog tanjeg kraja koji je nekada spuštao kofu u bunar, i dalje je, ali dosta visoko,visilo parče lanca, njišući se pomalo na vetru.
Popeo sam se na betonski deo bunara koji je bio nad zemljom, a drugar je u travi pronašao nekakvu motku kojom je podigao onu preteglu, nižu stranu, taman toliko da ja, propinjući se na prste, uspem da uhvatim donji kraj zarđalog lanca, sa druge strane klackalice. Kad smo to nakon par neuspešnih pokušaja postigli, skočio sam na zemlju čvrsto držeći lanac, i đeram je bio položaju kakav smo hteli. Našlo se tu i parče neke žice, pa smo lanac malo nastavili, vezali ga za ciglu koja je ležala pored, i ubacili u taj odavno zatrpani bunar. Ravnoteža je bila uspostavljena.
Razgovarajući, odšetali smo pedesetak metara od salaša, i okrenuli se da ga pogledamo. Sve je bilo baš kako treba. Slika je bila potpuna!
Zadovoljni, pokupili smo pecarošku opremu, i nastavili odmah dalje jer je vreme počelo da se mršti, pričajući kako ćemo se za koji dan vratiti da detaljnije istražimo kuću i tavan. Ko zna šta je taj salaš još mogao da krije od nas.
I jeste krio.
Ne sećam se da li smo nešto tog dana upecali.
foto#preuzeto#sa#interneta#
Nastasja
Setno i lepo. 😉
Rale
…je l Kinski? 🙂