PIJAVICE NA STOMAKU

Divan septembarski dan se opružio ovim gradom.

Koračam sa Njom prepunim ulicama – besciljno lutamo gradom, zadovoljni što postojimo. Savršeno predvečerje, metež je u gradu, miriše topla jesen, divan dan za živeti. Pričam, smejem se…baš ono što nam svima treba. I dok čekamo zeleno svetlo na semaforu dlanova znojavih i toplih od držanja za ruke iznenadio me je tup zvuk pada i jedan jecaj. Pažnjom usmerenom ka izvoru zvuka, videh mladu ženu kako leži opružena na pešačkom prelazu ispred nas. Udaljen sam nekoliko metara od nje, i ja postadoh svestan zaista  tužnog prizora – štikla na skromnim cipelama slomljena, bakaluk svuda na kolovozu, njeno oguljeno koleno pod najlon čarapama, ona pokušava da ustane ali se zapravo batrga po putu kao riba na suvom, očigledno je u bolovima. Mislio sam da smo relativno daleko sam od nje, mislio sam da će neko već pritrčati u pomoć, ali ona i dalje leži.

Trenuci prolaze a ona i dalje leži. Neznanci koji su stajali bliže je obilaze preskačući jabuke, neki preskaču nju, okreću se, razgovaraju, adolescenti se smejulje. Mene obuzima neko raspoloženje koje miriše na sumpor, gusta tama je na sve strane, vidim samo oguljeno koleno orošeno krvlju…

• „Ti si govno i prevarant!“
• „Stidi se za sve…“
• „Ja sam ti jedini prijatelj.“
• „Metafora…“
• „Prijateljstvo…“
• „Bukagije…“
• „Pijavice na stomaku.“
• „Manipulacija.“
• „Crkva u mom rodnom mestu.“
• „Jedan srebrni medaljon.“
• „Paštete!“
• „Miris Dunava.“
• „Bodlerov Albatros.“
• „Mašnice za kosu od zavese.“
• „Tuča!“
• „Otkud tolika mržnja?“

Pa ona i dalje leži. Prošlo je previše vremena u mom snebivanju dok sam tražio pogled osobe koja će prići u pomoć, ali nju i dalje nezainteresovano preskaču prolaznici. Moja pratilja me gleda u oči, mazno, od mene tražeći reakciju kako samo ona to zna. Ubrzanim hodom dolazim do nesrećne žene koja se sada pridigla na ruke, ali za koju neću pogrešiti ako kažem da i dalje leži na putu. Odgurujem neke šiparice koje su jeftino mirisale, i pružam joj ruku uz najsmirenije „Jeste li dobro?“ Iznenadila ju je moja ruka, i ona zbunjeno poče pogledom tražiti nešto po tlu želeći da izbegne moj pogled. Posle nekoliko trenutaka upitno me pogledala, i kada je videla moj mekani smešak uvežban na predavanjima viktimologije, počela je da psuje vozača koji je hteo da se provuče pred njom i pritom je oborio. Video sam da je u bolovima, ali video sam i bes u rosi krvi na njenom kolenu, ili to beše nemoć – crvena i mestimična, suviše lagana a istovremeno toliko ponižavajuća. Pokupio sam rasute namirnice sa puta i najdžentlmenskije što sam mogao je uhvatio pod ruku i sklonio sa kolovoza gde su nervozni vozači već gestikulirali prema nama. Kretala se ranjeno, sa tom jednom štiklicom u ruci, istovremeno izgledajući kao neki odbegli bolesnik sa ortopedije. Ja sam gledao ispred sebe gutajući knedle – bilo mi je jasno da smo konačno u velikim problemima – kao društvo, kao zajednica. Ćutao sam gledajući napred, vrelina u mojim očnim dupljama govorila mi je da imam staklasti pogled, a vodio sam je – a ona me je slušala i išla zamnom bez pogovora. Upitao sam je može li nastaviti sama i da li joj je potrebna moja dalja pomoć. Kao da je jedva dočekala izvukla je ruku ispod moje i počela da se zahvaljuje uveravajući me da je sve u redu. Otišla je od mene užurbano, brbljajući zahvale, onako sa očerupanim kesama, oguljenim kolenom, slomljenom štiklom u rukama, i prepuna besa…povredjena. Povremeno bi bacila pogled za sobom, kao da proverava pratim li je, a potom bi obrisala krv sa kolena protrljavši ga rukavom svog kaputića..i tako svakih par metara, sve dok nije iščezla u prljavim hodnicima ovog grada, ostavivši mene na sred ulice zamišljenog i zabrinutog.

Moja pratilja je bila ponosna na mene, i gledala me je sanjalačkim pogledom. To veče sam dobio njenu ljubav, a nisam je ni tražio.

Belo, veštačko svetlo u našoj sobi posebno mi je smetalo te noći, stvarajući mi osećaj vrtoglavice i bacajući me ponovo u sumporno raspoloženje gde sam mogao osetiti gvozdeni miris krvi, miris jeftinog parfema i jabuka, gde sam mogao čuti podrugljive osmehe, i sve te automobilske sirene na potpuno pustom bulevaru.

Posle sam sanjao pijavice na stomaku…

by Emberica