Da li ste se nekada zapitali kakav je osećaj sedeti na livadi punoj bulki u lokalnoj hipi komuni, slušati bluzerske trubadure i imati vrhunsku sreću među prstima dok ti junsko Sunce miluje svaku ćeliju tela? Ne, naravno da niste. Takve stvari se pitam samo ja. Zapravo, toliko često zamišljam taj osećaj da već imam potpunu priču u svojoj glavi…

Red natural carpet

                …Leto je 1968., a Atlanta nikada nije imala više psihodeličnih bluz bendova nego te godine. Čudna vremena što bi pevao Morison, a Sgt.Pepper se još uvek vario u ušima cele generacije i svi smo se pitali koliko je rupa zaista potrebno da bi se napunio Albert Hall. Živimo po komunama koje su tih godina naročito popularne i svaka ima svoj bend koji po ceo dan svira i peva publici izurnisanoj pečurkama i gandžom. Ellen Mcllwaine, lokalna bluz mama sa kojom nema zezanja, oformila je grupu „Fear Itself“ sa kojom je vedrila i oblačila od farme do farme gde smo znali da se parkiramo mesec, dva, tri. I dok njen glas neodoljivo podseća na Grejs Slik iz Jeffersona, stas ostavlja mnogo veći utisak kao i činjenica da se uvek dohvati usne harmonike, klavijatura, pa i gitare i padne neki ludi „jam“ koji može da potraje i čitavo popodne.

hippie-bus

Postavši lokalna legenda, Ellen zaključuje ugovor za ploču sa nezavisnom diskografskom kućom. Nisu mainstream bend i nisu to nikada ni bili. Snimaju ploču, inspirisani muzikom Hendrixa i Cream-a, uz njen svojstveni glas i improvizaciju. Na ploči se nalazi deset numera, uglavnom njenih autorskih pesama i po koji bluzerski standard, koji je snimljen na njihov način. Pesme su na krajevima sekli bukvalno u pola takta i bez nekog očekivanog reda, tako da svaki kraj pesme udari slušaoca po mozgu, obnovivši njegovu pažnju na muzici.

peace

Slušamo ih po ceo dan, diveći se lakoći kojom baca improvizacije, diveći se njenoj pojavi i umeću sviranja. Dani su dugi i bezbrižni, a  bend iz naše komune se pojavljuje i na Woodstock Sound Out mini festivalu gde su imali odlične reakcije publike. I dok mi i dalje sedimo na livadama i proplancima, pomažući da se sklepa bina za njih, stondirani i zbunjeni i dok se bend penje na lestvici interesovanja američke publike, dolazi do nesreće gde gine basista benda, što narušava magičnu energiju koju je grupa posedovala. I iako su i dalje radili ono što najbolje znaju, prašili svoj psihodelični bluz, čini se da je nedostajala jedna karika koja je tako nasilno i grubo otrgnuta od benda pred kojim je sigurno stajala svetla budućnost u šou biznisu. U stvari, kada malo bolje razmislim – šou biznis i nije ono što je ovaj bend ikada zanimalo, njih je zanimao samo dobar „groove“ i dobar provod.

 

fear itself-vinylA

Znate kako kažu, „ako se sećaš šezdesetih, onda nisi bio tamo“, što je apsolutna istina, ali postoji audio zapis na jednom i jedinom albumu koje je snimila grupa „Fear Itself“ koja će nas podsećati kakav beše duh i zvuk tih kasnih šezdesetih godina. U tome će vam pomoći ove pesme:

  1. Crawlin’ Kingsnake
  2. Underground River
  3. Bow’d Up
  4. For Suki
  5. In My Time Of Dying
  6. The Letter
  7. Lazarus
  8. Mossy Dream
  9. Billy Gene
  10. Born Under A Bad Sign

fear itself-back

Kada i ako, dok slušaš ovaj sjajan album, na svome licu i u kosi osetiš fantomski junski  povetarac dok lupaš nogom u ritmu ovog čudnog bluza i bar za trenutak se zapitaš kakav je osećaj biti tamo i svedočiti tom vremenu, onda si moj čovek, i možemo podeliti sreću dok se iznova i iznova divimo nekim lepšim i romantičnim idealima, uz pratnju muzike koja predstavlja upravo njih: slobodu, mladost i sreću.

 

by Emberica