Bilo je leto, ali samo kalendarski. O nekom odmoru nije bilo ni govora.

Bar je tako bilo u mom slučaju. Što se tiče ostatka ekipe s posla, ko je imao para ili neku rodbinu bilo gde van glavnog grada Vojvodine, zbrisao je sa asfalta te usijane tepsije. Ko nije imao, taj je ostao. Da se krčka. Kad si „letač“, poštar bez terena, tebi u stvari i nije bitno kakav je teren. Bitnije ti je vreme.  Atmosferske zgode i nezgode. Jer sa krcatom torbom, isto je bauljati po svim delovima grada. Dobro, možda ne baš po svim…

cygańska flaga

Ima više romskih naselja u Novom Sadu. Da ne kažem mahala. Jer, mislim da to nije pravi izraz za njihovu zajednicu koja nije zanemarljiva na ovom prostoru. Elem, tamo negde, na putu za „Zvezdin“ stadion, ali Zvezde sa „Najlon pijace“, se u blizini nalazi i Veliki Rit. I on ima svoje delove i tajne kutke. Poput Limana i on je nastajao na močvari, što u neku ruku i jeste rit. I sa te strane na onom „zdravom“ delu zemlje su oni, sa nekim normalnijim primanjima naselili kraj;  međutim ima jedan poseban deo u koji se ulazi kod kafane „Mesec“, koja sa druge strane la strade kao da ne pripada istom svetu kao i njena sestra po parnoj strani od numeričkog broja. Broj 6. To je adresa moja. Iz „Meseca“ u 6. – Prosto.

Stadion_FK_Crvena_zvezda_Novi_Sad

Tako je delovalo. Prosto. Trebao sam da menjam Gox-a. Gorana, kako su ga po krštenom imenu zvali i znali, a znaju i danas, stanovnici ovog dela grada. Išao je na godišnji. Tog leta. Tog paklenog leta. Začuo sam glas iza sebe koji govori, i to sam bio prilično ubeđen, meni: „ …mali od sutra si na Gox-ovom terenu, znam da je s’neba pa u rebra i da je zajebana situacija, ali nemam koga drugog da pošaljem. Zato, ostavi sve to i pali danas sa njim da pohvataš – šta se pohvatati da’!“ Gledajući u pod zamišljeno i pokazujući mi rukom mehanički govorio je moj stari šef – Ustao sam od stola. Gox je već bio dopola spreman. Znalo se da on izlazi i vraća se među poslednjima. Dobro, kapljica je njegov drug, ali bilo je tu posla od kog su mnogi bežali, pravac na bolovanje. Trebalo je odraditi jedan dobar deo Klise biciklom kojoi je Gox vremenom sastavio od više poštarskih i „civilnih“ bajseva, a zatim otići i do Velikog Rita. E tu je ležo zec. Tu, u tom ritu. Taj dan smo se podelili. On je otišao u rit a meni je dao dve dugačke ulice sa druge strane. Dogovor je pao. U kafani „Mesec“ za dva i po sata. Mislio sam da će mi biti dovoljno vremena ali pošto je on cepao bajsom i znao teren, ja sam bauljao onim ulicama i došao nakon nekih 4 sata. „Sad vidiš koliko ti fali bajs“. Rekao mi je ispijajući pivo. Čim sam seo stigla je i druga tura, uključujući i ono za mene koje nisam naručio. Smrkavalo se. „Kako je bilo?“ – to je bilo više rutinsko pitanje nego što ga je interesovalo. Znao je da „letači“ pucaju lakše od prve „E“ žice na gitari. (To je ona najtanja). „ Bilo je ok. Biće lakše sa bajsom. A ti?“ – Postavio sam naivno pitanje ali šta sam drugo i mogao. Čovek preko puta mene je bio neka vrsta lokalne zaštićene zverke a u pošti onaj čija se reč ne dovodi tako lako u pitanje. „Do jaja! Sutra na odmor! Ti, u sranje… Slušaj mali, ti si odavde, znaš pravila igre, mislim opšta pravila, ono Klisa, Detelinara, Kamenica, Liman itd…“ –  „ Znam, ok je sve.“ ; „ E znaš kurac!“ , odgovorio mi je i ispio dugačak gutljaj piva.

gallery_85_30_240091

 

Spustio je sa treskom flašu na sto i pivo se zapenilo. Pogledao me kroz debele đozluke pravo u facu nagnuvši se preko stola.  „Radi kako znaš i umeš. Trikove sam ti pokazao. Uostalom tebe je obučavao i Mića Slovak i Haubica, tako?„ – „Da…“ – rekao sam nesigurno. „E, ja sam te najavio gore kod ovih mojih. Dakle, kad sutra uđeš tu kod one velike kuće sa brojem 6 u Rit, parkiraj bajanu 100 metara pored trafike i čekaj da dođe Elvis. Njemu daš sve da ti ispotpisuje što hoće i koga zna, ostalo vraćaš na čekanje. Jasno!? Ako ti zafali bilo kakva pomoć reci bilo kome da ti je Goran rek’o da ti zovu Dževada. On će ti biti i mama i brat i polubrat… I ne beri brige“. Završio je monolog koji sam ja ispratio otvorenih usta dok je on u gutljaju ispijao poslednje kapi piva. Krenuli smo da parkiramo bajs kod jednog komšije blizu autobuske stanice. Vetar se pojavio od nekud. Nestvarno prijatan.

In Veliki Rit 2

Na posao sam stigao oko sat i po vremena ranije nego što mi je zvanično počinjao. Ali to je totalno normalno za firmu koja ima pravilnik poslovanja iz prošlog veka. Svi dolazimo ranije, jer ipak mi najbolje znamo srž problema u dostavi. Dočekalo me izobilje materijala. Gox je iskusno uzeo godišnji baš za vreme kada se dele računi. Išle su i penzije, dobro, al računi… To je već zajebancija. Kabasto i teško. A ima za sve! Rešio sam da taj dan iznesem samo običnu poštu, jer sam snimio da preporučenih sa povratnicama ima skoro duplo više nego na terenu koji sam prethodno radio. Ovaj dan je bio za total upoznavanje sa onim što me čeka naredne tri nedelje. Otvaranje novih vrata… Pokupio sam se posle nekih sat i po takođe, nepredviđenog protokolom vremena, i krenuo na stajgu. Bus je stigao brzo na moju sreću i odvuglio mene i materijal na drugi deo grada. Našao sam se u dvorištu od juče. Sam, mali jazavičar „Zeka“, me je dočekao lavežom a domaćin sa „…pomoz bog!“  Zamaknuvši negde za ćošak. Krenuo sam kako sam i iscrtao rutu u svojoj glavi. Krenulo je lagano i već sam hrabro krenuo da pravim planove i pamtim određene adrese. Nakon nekih tri sata neumornog kreni – stani – sjaši – dostavi – uzjaši, ritma kojim sam radio, dodjo’ i do poslednje adrese na asfaltnom delu terena. Iza mene se nalazila kafana „Mesec“ a ispred mene autoput koji je trebalo preći kod broja 6. Velike kuće na koju je očigledno po adresi primaoca bilo prijavljeno preko dvesta osoba koje su pritom živele u Velikom ritu.

romi-cigani_660x330

Pregurao sam bajs peške tih nekih 200 meteri i prislonio ga na staru trafiku kako me je Gox i savetovao. Gomila klinčadije koja mi je pritrčavala je dizala za sobom ogroman oblak prašine. Delovali su kao deca iz nekog filma o dobu  posle velikog rata. Nekoliko sekundi kasnije jedan od njih u izlizano pocepanoj „rokerici“ od skaja me je pitao glasom u kome se naziralo i poštovanje i samouverenost. „Jel Goran danas ne radi, poštar?“„Ne radi. Na godišnjem je. Sad sam ja tu tri nedelje. Ako me ne premeste!“ – Pokušao sam da napravim šalu, ali klinci ko klinci nisu kapirali taj gorak humor odraslih. Bez obzira na boju kože i veru… Ostali klinci su stajali oko mene kao ukopani. Neka klinka je brisala nos rukavom što će mi ostati kao jedna od najlepših slika do dan danas. Zašto? Ne znam. Valjda zbog te prirodnosti. Međutim, niko od njih nije ni doticao bicikl, a kamoli pitao nešto. Najdalje što su mi prišli to su učinili pogledima koji su analizirali njihovog novog poštara kao kada se odmerava mlada u Indiji ili  USA. Pošto sam očigledno prošao taj prvi u nizu testova i već pripremio pun buljuk koverata za dečiji dodatak, crveni krst, socijalnu pomoć, ehumensku organizaciju, ove, one… Okrenuo sam se dečaku koji je uporno pokušavao da pljuvačkom napravi efekat gela na glavi dok mu je izlizana kragna jakne od skaja, stajala podignuto visoko.

romsko-naselje-belvil-foto-m-milankovic_33

Pogledao sam ga pravo u oči: „Jesi ti Elvis?“ – „Jesam, poštar“. – „A kako se prezivaš?“ – Sad sam se i ja malo nasmejao da razbijem tišinu. „Pa Prislu!“ –reče mali i istog trenutka prostor oko mene se ispuni dečijom grajom i drekom. Neki su dovikivali kako mu je pravo ime, drugi prezime, treći je vikao da lažu obojica, ostali su se nadvikivali. On je stajao ispred mene pobedonosno se smešeći podignutih obrva kao da želi da kaže „Eto, ne možeš da kažeš da se ne zovem!“ „Ok, vidi…“ – Sad sam već urotnički spustio glas i nagnuo se prema dečaku od nekih metar i po. „Ovo treba da dam određenim ljudima, Goran mi je rekao da to sve dam tebi da podeliš i da ćeš mi ti potpisati?“ Zurio je u koverte dok sam govorio a onda samo klimnuo poslušno glavom rekavši, „Daj mi olovku poštar. I onaj papir. Azem, kirdo eme! Odma, če salo!“, mali bucko se progurao kroz grupu dece ukopane na mestu do svog drugara. Dodao sam mu olovku i „papir“. „Papir“ je on nazivao listu zadužene sudske pošte na koju je primatelj svojim potpisom overavao prijem pošiljke. Azem je krenuo da čita i pokazuje, a Elvis da se potpisuje na neka prezimena sa „Elvis P“ dok je par njih preskočio. Postupak smo ponovili i sa povratnicama na kovertama. Sve su to bili dečiji dodaci, socijalna pomoć, crveni krst, tu i tamo neko od suda… Elvis nije mario, cepao je povratnice koje je potpisivao i trpao pisma u jaknu. Kada je završio ostalo je nekih desetak komada, ubacio mi ih je zajedno sa hemijskom u prednje bisage na biciklu. „Ove ne znam, poštar. A koga ja ne znam taj ko i da nije tu.“ Zatim se ćutke okrenuo i jurnuo sa svojom bandom niz prašnjav drum. „Alo Elviseee!!!„ Proderah se. Video sam da je zastao i okrenuo se prema meni sa upitnim izrazom na licu. „Čekaj da ti dam neki dinar za sok!“„Ne brini poštar! Sve će Goran da sredi!“  Video sam njegovo lice razvučeno u osmeh i red još uvek čitavih lepih belih zuba. Sekund kasnije je nestao.  Ostavši zbunjen sa biciklom i 80% završenog posla za 5 minuta, rešio sam da ipak prođem ritom. Čisto da vidim, gde ću koliko sutra morati da tražim, onog, kako se zove… Dževada! Da, to mi je drugi link u ovaj svet. On će mi biti potreban ubuduće. Čak sam uspeo i da podelim nešto pošte. Nije to bilo ništa posebno, ali posrećilo mi se da sam još par puta naleteo na Elvisa i njegovu bandu koji su izlazili od ne znam gde i odlazili u ne znam kud, a meni usput davali instrukcije oko kojih orijentira se nalazi osoba sa tražene adrese. Stariji su me pozdravljali i pitali gde im je poštar, objašnjavali kome mogu a kome posebno da ne ostavljam poštu za njih. Pitali me da li znam kako Goran deli penzije, gde je Ramidžova zelena kapija i naravno kako se zovem. Samo sam klimao glavom, odgovarao uljudno i pokušavao da budem što prijatniji. Do izlaska iz rita sve moje predrasude su pale kao posečena stabla divlje šume, sumnje nastale u neznanju.

GK145VK04_gallery_embed_item

Sutradan sam ubacujući poštu u šlihter, koji je imao numerisano obeležene samo ulice koje su postojele na mapi i imale prave brojeve, dok sam ostatak pošte za veliki rit jednostavno ređao abecedno u jedni istu pregradu. Začu se odglumljeno nakašljavanje iza mojih leđa. Već pola kolega je bilo na terenu i živci su mi već trepereli znajući da gubim dragoceno vreme. Uopšte mi nije bilo ni do kakve priče, pogotovo dobronamernih saveta kojih sam se dan pre toga naslušao više nego bajki u kolevci. Okrenuh se naglo na stolici. Ispred mene je bio moj šef sa listom dostave od prethodnog dana. „Jeli mali… Ko je primio sva ova pisma?“ – pitao me oštrim tonom, gledajući odozgo ka dole preko dugačke liste koja mu se iz ruku slivala na pod. Oko nas muk. Dvojica starijih kolega su prekinuli dijalog u trenu a meni je stalo nešto u grlu. Ustao sam sa stolice i pogledao na listu. Pored svakog imena i prezimena, mahom romskih, albanskih, sa ponekim srpskim prezimenom stajao je veliki potpis štampanim ćiriličnim slovima “Elvis P.“„ Ko ti je ovaj.. Elvis..? Ko je ovo primio, jeli ?“ A usta su počela da mu se razvlače u kez… Skont’o je da me je Gox uputio u ono najpipljivije. Nasmešivši se vratio sam se u stolicu i doviknuo za njim dok je odlazio savijajući onu listu u hodu niz hodnik. „Prislu – Šefe! Elvis Prislu s’Klisu iz Veliki Rit!“ – i nastavih da slažem onu poštu, dok su se ostali smejali šali kojoj očigledno nisu prisustvovali prvi put. Meni je pred očima samo bilo lice deteta koje rukavom briše sline.

 

238718

 

 

Sve fotografije su preuzete sa interneta.