Vila šatorica

Boris Mišić

Među obiljem romana o kojima se priča, svoje mesto u žiži interesovanja izborila je jedna zbirka priča, sf/horor žanra. Njena upornost da se održi u tom društvu sve me je više fascinirala i mojoj znatiželji je bilo neophodno objašnjenje čime to odišu priče koje mogu parirati popularnosti romana. Konačno je zbirka dospela u moje ruke, i to pravo iz ruku njenog tvorca, pa je rešavanje misterije moglo da počne.

vila-šatorica-boris-mišić-milica-cvetković-knjiga-recenzija-dotkom

Borisove priče su me, blago rečeno, iznenadile. Na osnovu gore navedenog, očekivala sam kvalitet koji će opravdati tolike pozitivne kritike, ali ono što sam dobila nadmašilo je moja očekivanja. Priče su, uglavnom, inspirisane ratom, a začinjene fantastikom. Radnja se mahom odvija u dva podneblja, čarobnoj prirodi piščevog zavičaja i urbanoj sredini grada u kome živi. Oba krase njima karakteristične lepote i podjednako karakteristične strahote. Uz bića poput vila, Mračne kraljice, Senovitih, vampira, nekrštene dece… i mesta kao što je Vilindvor, putujemo stazama spoznaje i bavimo se temama koje su sve samo ne obične. Priče pozivaju na duboku psihološku analizu, razmišljanje o smislu postojanja, našem mestu u vremenu i prostoru, unutrašnjoj borbi, strahovima, nadanjima… Okreću nas sebi i suočavanju sa sopstvenim demonima. One su teške, crne, nose svu težinu besmisla rata, njegovog razaranja, uništavanja esencije čovekovog bića, ali, nasuprot tome, pružaju nam utehu i nadu, hrane nas saznanjem da ne moramo pobediti svoje demone već možemo naučiti da živimo sa njima u nekoj vrsti harmonije i da, kada tu bitku konačno ostavimo za sobom, možemo ponovo živeti, radovati se, nadati… biti srećni. Emocije koje bude su veoma intenzivne, a opisi zavičaja toliko nabijeni ljubavlju da ona prosto curi sa stranica i razliva se u žive slike onih predela koji u nama bude istu takvu ljubav i nostalgiju.

20170910_165349-01

(slika preuzeta sa bloga prerazmisljavanje.org)

Ipak, nije sve sjajno. Zamerku nalazim u uredništvu i lekturi koji deluju kao da uopšte nisu ni rađeni. To u velikoj meri narušava dinamičnost priča i razbija magiju koju one pletu. Zbirka je objavljena u izdanju Društva za afirmaciju kulture – Presing iz Mladenovca i, iako pozdravljam rad sa mladim i perspektivnim autorima, ovaj propust smatram velikim jer veoma negativno utiče na ukupan kvalitet i ne pruža šansu objavljenim delima da zasijaju punim sjajem. To je nešto na čemu i sam pisac treba potencirati u budućnosti.

Boris nam je najavio rad na svom prvom romanu i, ako se po jutru dan poznaje, biće itekako vredan pažnje jer onaj ko uspe da stvori toliku kompleksnost u samo nekoliko stranica jedne priče može razviti svoj pun potencijal u slobodi forme koju roman pruža. Ja ga sa nestrpljenjem iščekujem.

boris-misic

O autoru: Boris Mišić rođen je 06.05.1974. godine u Rijeci, Hrvatska. Detinjstvo i deo mladosti proveo je u Pećima kod Bosanskog Grahova, za koje tvrdi da su najlepše mesto na svetu. Od 1995. godine živi u Novom Sadu gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu. Priče su mu objavljivane u zbirkama priča: „V – fantastične priče iz ravnice“ (izdavač NNK Internacional, Beograd), „Nešto diše u mojoj torti“ (izdavač Arete, Beograd), „Dvojnikov skok“ – Itrakonska zbirka (Pazin, Hrvatska), zatim u najpoznatijem srpskom časopisu za fantastiku „Znak Sagite“, u časopisu za folklornu fantastiku „Omaja“, u fanzinima „Emitor“ i „Raketla“, u zborniku radova „Volim da letim“ portala Helly Cherry, u elektronskim časopisima „Afirmator“, „Libartes“, „Argus Books Online Magazin“, na portalu blacksheep.rs, u časopisu za književnu fantastiku „UBIQ“ (Zagreb, Hrvatska), u časopisu „Marsonic“ (Slavonski brod, Hrvatska), u fanzinu „Erydan“ (Rijeka, Hrvatska). Ovo mu je prva samostalna zbirka priča. Trenutno radi na svom prvom romanu.

 

Milica Cvetković