U Sremskoj Kamenici postoji na jednom naselju po imenu Tatarsko Brdo, i u njemu ulica, Džona Frotingema. Možda ste čuli ime ili vam je poznato od nekud?! A Darinka Grujić? Ne? I ona ima ulicu u istom naselju. A Jelena Lozanić?! Ne? Ništa vam ne govore imena? … E, pa to već mora da se ispravi jednom balkanskom sagom.
Priča počinje sa početkom „ velikog rata“ ili I svetskog rata ako vam je tako lakše. Rat, koji je odneo na milione života, tadašnju Kraljevinu Srbiju je uhvatio neoporavljenu od Balkanskih ratova, gotovo, nespremnu. A u svakom ratu, iza vojske ostaju deca. Bilo čije vojske. Kao siročad ili kopilad. Jeste, ružno zvuči, ali je tako. Srpska vojska koja je pobedu u tom ratu platila sa više muških glava nego što je imala, je svako dete nađeno kraj puta i siroče izgubljeno u spaljenim selima vodila u Mladenovac. Nisu znali šta da rade sa njima i to je dodatno komplikovalo celu situaciju. A onda je po usmenoj legendi, u grad stigla žena srpskog porekla i američkog državljanstva, u uniformi američke vojske i šajkačom na glavi. Darinka Grujić!
Nekoliko meseci pre samog rata je organizovala humanitarne akcije po Njujorku, ali srpsko srce je u najtežem momentu prevagnulo i preko Atlantika došla je na sam rub otvorenog pakla. Da pomogne.
Darinka Grujić prozvana Mama Grujić
Da stvar bude još crnja u to crno vreme, po onoj narodnoj sa ovih prostora: „Kad se ratuje – država daje topove, bogati volove, a sirotinja sinove. „Bogati se ni tad u Srbiji kao ni danas nisu pokazali onakvim kakvima se prikazuju, ne shvatajući da narod odavno na njima prepoznaje „carevo novo odelo“. Zbog toga je „Mama Grujić“, kako su je prozvala srpska siročad, pozvala u pomoć svog prijatelja Džona Frotingema, američkog industrijalca koji se već odavno interesovao za naš narod, poput Arčibalda Rajsa kog uporno zaboravljamo, i koji je u sred tadašnje evropske klanice našao put do male Srbije. Neumoljivo je ispisao ček na 10 000 $, što je td bila neverovatna suma novca i plus je agitovao kod svojih američkih kolega, što su neki od njih i učinili sličnim gestom.
Zbog svog posla se na kratko vraća u Ameriku, a Darinki ostavlja novac kao zaveštanje da ga upotrebi tamo gde je pomoć najviše potrebna. Žena, majka i pre svega obrazovana žena, u vihoru rata je shvatila da jedini kojima treba pomoć i koji bez nje neće preživeti ni sa puškom u ruci jesu deca. Već u Srbiji, a i u Solunu kasnije, birokratija je pokazala svoje pravo lice. Počelo je podmićivanje, iznuđivanje novca za izgradnju bolnice i sve ono najgore što rat pored smrti i razaranja može da izazove. Bolnica iz Soluna jedva je krenula ka Srbiji. A sa njom je pošla i Mama Grujić, da spašava najmlađe.
Dragoljub Jeličić sa 12 godina brani Beograd 1914. godine. Foto: Wikipedia Commons
Još se nije sve smirilo i dok je zemlja mirisala na crkotinu i sumpor, plač je jenjavao polako, a oružje je i dalje „pevalo“. Darinka se vratila u Ameriku da podnese kompletan izveštaj o svemu što je znala svom prijatelju i njegovim kolegama Džonu Frontingemu. Kralj ga je odlikovao i za razliku od današnjih, to odlikovanje je bilo dato od jedne veličine drugoj, za nesebičnu zahvalnost u najtežim momentima jednog naroda. Frontingem je bio ganut. Ne samo činom Kralja koji je pratio svoj narod i sam bolestan, kroz sve pošasti. Već i Darinkinom idejom – da se osnuje Dom ratne siročadi. Frontingema nije trebalo puno ubeđivati kao ni one koji su mu verovali i delili njegovo mišljenje. Kese su se otvorile i Grujićeva je krajem avgusta 1915. ponovo krenula put Soluna, sada kao upravnica “Doma ratne siročadi Džona Frotingema“. Ovoga puta, svesna svega što je čeka i prilično besna.
U Mladenovcu je pokupila većinu dece, zatim sa njima obučenim u uniforme američkih izviđača koje je donela da imaju kakvu takvu odeću i šajkačama koje je platila da se sašiju za njih, kreće vozom koji su stalno napadali Bugari, do Skoplja. Kasnije se probija, sa sa sve nakupljenom decom do Mitrovice, a odatle za Bitolj i Đevđeliju. Nakon svega proživljenog i preživljenog, na tom krvavom putu spasavanja onih koji će biti budućnost Srbije, dolazi u Solun. Besna na činovnike koji su rat proveli u fotelji i na celu birokratiju kako Grčke vlade tako i naše, koja je na našu sramotu stvarno i bila naša, u pratnji srpskih boraca provaljuje u stan našeg konzula i tu smešta decu. Protest konzula nije upalio. Ali jesu pogledi onih koji su još uvek mogli da ispale metak. Sutradan joj je lično konzul čestitao na tome!
Posle ovog događaja osvaja još više simpatija vojske. Razapinje šatore donete iz Amerike, neumorno radi i sa ranjenicima i sa decom, vojska se buni na nju jer bukvalno ne staje i „pada sa nogu“, svesni da je njena borba ravna njihovoj. Uskoro kreću brodom ka Atini, jer Nemci započinju bombardovanje Soluna. Tamo ih dočekuju veličanstveno, a njeni izveštaji koje šalje preko francuskih veza svom prijatelju u Ameriku završavaju doslovce u američkoj štampi. Frontingem svestan veličine njenog uspeha organizuje nešto poput današnjeg slanja SMS-a za pomoć, „Saveznički Bazar“. Sve zemlje koje su bile u borbi protiv centralnih sila su prodavale svoje „rukotvorine“, Darinka u tom momentu pakuje sedam srpskih siročića i vodi ih u narodnim nošnjama u Njujork. Ovo niko nije očekivao ali je efekat postignut i bar deo velikih naroda je shvatio poruku. Sam Frontingem, ne želeći da se eksponira, skroman , menja naziv doma u “Srpsko-amerikanski dečji dom”. Kada je Mama Grujić krenula nazad, za njom je krenuo do tad neviđen tovar hrane i sedam vagona odeće!
Fotografija preuzeta sa interneta
Kada je stigla u Grčku po ostalu decu, brodom kreće za Francusku pod okriljem noći, negde sredinom Decembra stižu u Tulon. U luci ih dočekuju oduševljeni građani. Koliko su bili neki oduševljeni toliko je neke bilo briga… Kažu, u svakom žitu kukolja. Tražeći smeštaj za decu, jedan hotelijer u Nici je ispraznio ceo svoj objekat “Hotel Alhambru” i ponudio na raspolaganje. Decu koja nisu mogla da stanu u njega je pod svoje okrilje uzeo krem Azurne obale. Slavi se Sveti Sava, Vrbica, a iz Pariza stižu nova odela za decu. Kao da je ceo grad želeo bilo kako da pomogne. Da to nije napumpana priča, pokazatelj je i telegram koji postoji u Američkom ratnom muzeju, gde je u aprilu 1917. na dan ulaska SAD u rat, Mama Grujić poslala telegram podrške predsedniku Vudrou Vilsonu, u ime dece. Na njeno zaprepašćenje on joj odgovara pozitivno istog dana dajući joj do znanja da je „do detalja“ upoznat sa njenim radom i da ima punu podršku SAD. Koliko su Frontingem i njegovi saradnici imali udela u tome nikada nećemo saznati. Ali se zna da je jalovi srpski birokratski korov, kome nikada nije bilo dosta bratske krvi i para, odbio vizu Džonu Frontingemu kada je ovaj krenuo za Solun! Ni oni, a ni Džoni nije računao, na mamu Grujić. Prošavši već „pse rata“ udarila je đonom po birokratiji i pozvala se na Nikolu Pašića. „I nad babom ima babo“. Stvar je rešena momentalno.
Džon Frontingem – izvor internet
Frontingema ovo nije iznenadilo s’obzirom da je već od Darinke čuo dovoljno o ponašanju naših činovnika. Sasvim suprotno – dolaskom u Solun, ne menjajući mišljenje o narodu na osnovu onog „kukolja“ u njemu, on se u Solunu baš zbog takvih jednom prilikom upisuje i kao otac 230-toro dece! Vojvoda Mišić ga je izrazito cenio i nije dozvoljavao podsmeh ni za njegov pokušaj da u Solunu napravi teren za razonodu vojnika, jer je tokom proboja fronta Frontingem uskakao gde god je trebalo i išao uporedo sa vojskom. Amerikanac, industrijalac pun love i ljubavi. Dolaskom u Niš, kada je saznao da su Bugari iz zanatske škole u Nišu odneli mašine za šivenje, odmah je kupio nove. Mišiću je ovo uz do tada sve viđeno bilo dovoljno. Bez pitanja Kralja, odlikuje ga Karađorđevom Zvezdom!
Rat je prošao i odluka je pala. Deca su morala da se oproste od Francuske koja se o njima do tad brinula i za njihovo dalje stanovanje dodeljuje im se Zamak mađarskog grofa Karačonija u Sremskoj Kamenici. Tu dolaze preko Dubrovnika sa mamom Grujić i Frontingenom. Zamak je preuređen i spreman za pitomce. Imao je i tekuću vodu jer je Kamenica bogata potocima, pa je finansirana ogromna cisterna iznad same zgrade u koju se ulivala voda a koja je slobodnim padom davala tekuću vodu novim žiteljima ove aristokratske građevine, u čijem je sklopu bio „Dom Srpsko –američkog prijateljstva“ kao zadužbina Džona Frontingema.
Fotografija iz doba Frontingemove zadužbine – izvor internet
Izgled zamka danas – foto by Jole Jole
Krenuvši natrag u rodnu grudu, Frontingem je sa sobom poneo još jednu medalju i nešto više. Prestolonaslednik Aleksandar ga je odlikovao Ordenom belog orla sa mačevima i imenovao počasnim pukovnikom. Tvrde da nikada nije izgubio kontakt sa decom koju je spašavao, da im je plaćao školovanja, dopisivao se s njima… 1929. godine je kupio dvorac i pomoćne zgrade i 18 jutara parka! 1933. godine se završilo školovanje poslednje grupe siročadi, sirotište je ugašeno, a još nešto ranije je tu otvorena Domaćička škola Kraljevskog fonda za seoske devojke, naravno o trošku Frotingema. Na kraju se i oženio Srpkinjom, Jelenom Lozanić. Što je bilo i za očekivati od takvog čoveka. Vraćao se u Srbiju nekoliko puta do svoje smrti. Ovaj veliki čovek, Amerikanac i prijatelj Srba, umro je 20. novembra 1935. godine. Darinka Grujić, udata Radović o kojoj se malo zna, osim da je živela od 1878 do 1958, ostala je zaboravljena heroina koja je spasla svojom krvlju i životnom misijom preko 2200 siročadi.
Izgled dečijeg sela ” Dr. Milorad Pavlović” – izvor internet
Mnogo godina kasnije posle još jednog „velikog rata“, u Sremskoj Kamenici će, ne slučajno, 1975. biti napravljena Ustanova za decu i omladinu SOS Dečije selo “Dr. Milorad Pavlović“. Jedina takva ustanova u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Ali, to je već jedna druga priča. Kao što još uvek postoji i propada zamak grofa Karačonija ili Džona Frontingema.
Ali, dok god bude činovnika koji se bave svojim džepom, a ne svojim poslom, nikada se nećemo moći zahvaliti i odužiti onima koji su bili tu kada je bilo pitanje našega opstanka. Jer, kad sledeći put vidite ili čujete imena Džon Frontingem i Darinka Grujić, možda ćete pomisliti da su oni zaslužni što su se vaše bake i deke jednom oženile i udale, pa tako redom…
Nastasja
Takvi se vise ne radjaju.