Kad sam upoznala Vladimira Vukovića bio je to čovek koji ostavlja utisak skromne i plemenite duše. Od tada je prošlo dosta vremena a moj utisak je ostao isti. Svoju poeziju je čitao tiho i stidljivo. Ali poezija koju Vladimir piše najmanje je za stidljivo čitanje. Ona jeste za tiho i usamljeničko kontempliranje, jer svojom kristalnom preciznošću i savršenstvom izvajanog kazivanja ima snagu koja nas odvodi u duboko misaone i spoznajne procese.
Pamtite li kada je nastao Vaš prvi stih i kako ste u sebi prepoznali pesnika?
Pamtim. Imao sam oko osam godina. Kako smo u školi tada učili raznorazne (kvazi)istorijske panegirike, to je mene nekako nagnalo da napišem prve stihove. Verovali ili ne, to je bila rodoljubiva pesmica. Sećam se da se otac samo nasmejao, no dobrohotno. Inače, on je vrlo zaslužan za moju ljubav prema poeziji. U vojsci je prepisao mnogo pesama iz raznih kultura i to je stalo u dve-tri podebele sveske. Često sam ih čitao i mislim da sam tada i zavoleo poeziju.
Sećate li se prve knjige koja je uspela da zaokupi Vašu dušu i ostavi nezaboravne ustiske?
Pa ja sam, kao i većina dece u to vreme, voleo da čitam stripove i razne avanturističke romane. Pored Žila Verna, i ostalih, rano sam se, ipak, susreo sa ruskim piscima: Tolstojem, Dostojevskim, Ljermontovom, Gogoljem, Čehovom; nadovezali su se francuski pisci, realisti pre svega, a posle toga sam čitao mnogo toga. Ipak, „Bele noći” su prva knjiga koja me je rasplakala. Ona me je negde zapečatila.
Koga, s ove distance, možete nazvati svojim uzorima u književnosti?
Zaista teško pitanje. Ne bih mogao sa preciznošću da odgovorim jer je to proces koji se u meni neprestano dešava. I ogrešio bih se i o pisce i o sebe ako bih nekoga izdvojio. Pogotovo zato što uzori nisu nužno samo iz sveta književnosti: tu su filozofi, slikari, kompozitori i religija. Može se reći da sve te reči, misli, osećanja žive uporedo u meni.
Šta Vi mislite o poeziji danas i primećujete li da postoji možda neki novi poetski pravac koji bi mogao postati obeležje našeg vremena?
To je preširoka tema. Mi, hteli ili ne, živimo u multikulturalnim društvima. Ne bih znao da kažem šta je to na svetskom nivou i ne bih se usudio da tvrdim da postoji bilo kakva jednoobraznost u svetskoj poeziji danas. Ono što je bitno jeste da poezija mora biti traganje i postavljanje pitanja. Iz toga se uvek izrodi neki odgovor, inače poezija nema svoju svrhu. Njena je dužnost da reaktuelizuje večna pitanja kroz vreme koje se menja. Ako to uspe, ostaje. Ako ne, biva zaboravljena. Poezija je tu i da provocira i da teši. Mora biti svesna i nesvesna istovremeno. To jeste njena antinomija, preduslov postojanja, kao i svake umetnosti i šire.
Da li smatrate da je, u pisanju, moguće ili nemoguće pobeći od večnitih pitanja smisla, postojanja ili nepostojanja Boga, i tome sličnih tema?
Mislim da je nemoguće. I pitanje besmisla je pitanje smisla. I negacija Boga je afirmacija potrebe za Bogom. I kada se bavi naizgled malim stvarima, poezija ne može pobeći od ovih pitanja. I daje na njih odgovor, kakav god, ali ga daje. To može izmaći autoru a i bolje je ako se to desi.
Šta Vi mislite o trendu očuvanja ćiriličnog pisma, o stereotipima vezanim za nekorišćenje slenga i psovki u poeziji i književnosti uopšte?
Pazite, to da li se u Srbiji poezija zapisuje ćiriličnim ili latiničnim pismom jeste sekundarno u odnosu na to šta poezija govori. Ja sam za što širu upotrebu ćiriličnog pisma generalno jer je to osnovno pismo naše kulture i identiteta. Ali nisam protiv učenja latinice zato što je to anahrono i nemoguće. Ipak je dvopismenost pre bogatstvo nego hendikep. Ali ćirilica je matična i na tome treba insistirati. Sleng i psovke su bitni deo književnosti. Naravno, ako nisu sami sebi cilj. Kod nas je to prosto smešno. Mi raspravljamo o davno prevaziđenim temama. Trendovi u poeziji dolaze i prolaze. Vrednost je bitna, nju dokazuje vreme, ali ne onako kako svako ko ukoriči neku žvrljotinu zamišlja.
Pisci danas imaju veliki problem oko objavljivanja svojih knjiga i plasiranja istih na tržište, odnosno, čitaocu. Kako Vi vidite taj problem i mislite li da ima rešenja?
Čitatelji poezije u Srbiji danas, a deluje da ni u regionu nije bolje, mere se promilima.Mnogo se govori o opštoj degradaciji kulture i vrednosti uopšte. Mnogo se govori o medijima i razorenim obrascima. I to je istina. Mnogo teže od materijalnog siromaštva boli duhovno i duševno. Mi smo carstvo apatije i nesnalaženja. Pisci imaju problem jer izdavačke kuće, čast izuzecima, neće da objavljuju poeziju jer od toga nemaju nikakve koristi. Zato pisci sami finansiraju štampanje sem ako nije reč o klasicima ili svetski poznatim pesnicima. To je povratna sprega: izdaje se ono što se čita, a tako se istovremeno stvara čitalačka publika za novu kvaziliteraturu. No taj problem je mnogo širi od samog izdavaštva. To je pitanje društva, kulture i države. Ali ne treba da mislimo da je u prošlosti bilo mnogo bolje. Zavirite u biografije pisaca i umetnika.
Šta, po Vama, priziva muzu pesništva?
Nisam imao čast da ih upoznam.
Šta za Vas lično predstavlja proces pisanja?
Proces je uvek i ličan i neličan. Koliko se možete raširiti da shvatite stvarnost i da je kroz lični senzibilitet uobličite u pesmu? Kada se prevazidje ispovedni momenat u stvaranju, koji, paradoksalno, može biti oruđe, onda pesma nalazi refleksiju u drugome koji sam nastavlja proces stvaranja. U suprotnom, niste stvorili pesmu.
Da li postoji nekakav odredjeni razlog zbog kojeg Vi pišete baš poeziju?
U tome se najboljem snalazim. Poezija je za mene kvintesencija. Ne znači da se nekada neću oprobati u nečemu drugačijem.
Koliko i kako privatni život i ljubav utiču na Vaše stvaranje?
Motivacija je raznovrsna. Od čisto privatnih stvari preko socijalnih i vanvremenskih. Od naizgled malih do opštih. Ja sam ipak naklonjen minimalizmu. Ne zaboravimo: i Bog i đavo se kriju u detalju. Bez ljubavi nema ničega.
Dragi prijatelju, odakle pesnik poput Vas crpi energiju za tako precizno brušenje svojih misli?
Nisam siguran u to brušenje. I sve dok ne budem siguran, ja ću nastaviti da brusim a to znači uvek. Energija je stvar duha. Duh se deli ljubavlju i umnožava. Čak i ako govorim o mržnji, ljubav podrazumevam.
Koliko objavljenih knjiga imate do sada i kakvi su Vam utisci o zanimanju čitalačke publike za poeziju i kupovinu takvih knjiga?
Do sada sam objavio dve zbirke poezije u izdanjima izdavačke kuće „Bernar”: „Staklena raskršća” 2012. i „Pisma iz nestajanja” 2014. Interesovanje značajno, kupovina nikakva, poklanjanje mnogostruko. I ne odustajem.
Možete li nam reći, da li je nova knjiga na pomolu i nešto o tome, ukoliko jeste?
Iskreno, počevši od prve knjige do ovoga trenutka, napisao sam popriličan broj pesama. Neke sasvim uspele, neke manje, a neke sam bacio jer „imam korpu za đubre”. Problem je što postoje pesme koje na svaki način pripadaju prvoj ili drugoj knjizi, a koje nisu objavljene, i što postoje, naravno, pesme koje su napisane posle toga. U međuvremenu, promenio mi se dosta stil i, uopšte, pogled na poeziju. Iz svega toga izabrati jeste prilična muka. No treću knjigu ću svakako izdati. Videćete kada izađe.
PESMICA
Ljubav ima pogan jezik
i nosi cokule,
opsuje ti sve po spisku
i šutne na sedmo nebo;
nije sentimentalna,
zasipa te stravom iz ogledala;
ljubav je
brkata tetkica
u teget radnom odelu,
i opravdani izostanci;
ljubav je:
kasapin sa savešću
krckalica za orahe,
centrifugalni terminal
za centripetalno putovanje
i
pobegla je iz ludnice
da ti kaže dve-tri…
Vladimir Vuković„Staklena raskršća” iz 2012. g.
Sorry
Mi se izvinjavamo jer nema nikoga da to učini.
Za oduzetu mladost,
majčinsko krpljenje jave,
za očeve na infuziji umiranja.
Mi se izvinjavamo punog srca:
za poginule i nas koji
te sreće nismo bili.
Izvinjavamo se za ludnice, kurvarnice i kockarnice,
izvinjavamo za silovanja i krvave ruke naših dželata.
Mi se zaista izvinjavamo za bolesti neprijatelja:
trudnice na citostaticima, unakažene
fetuse.
Izvinjavamo se jer nema nikoga da to učini.
Za znanje i knjige, rokenrol i snove,
za bušne džepove ljubavi.
Mi se izvinjavamo za njihovu revoluciju i svoju,
izvinjavamo za vašu buduću.
Mi se izvinjavamo jer nema nikoga da to učini.
Deco:
za veš-mašinu vašeg sećanja i tanke udžbenike,
za jezik koji ne postoji.
Mi znamo svoju smrt, no da biste shvatili:
all, all apologies,
we are sorry, sorry.
Vladimir Vuković, iz još neobjavljene zbirke
Radojka Rea Sartori
Leave a Reply