85336_baka-zakopava-svog-supruga_ls

Danas sam gledao jednu stariju gospođu na pijaci kako krade sadnicu ruže. Krade, hladnokrvno i smireno, kao da štrika. A ja? Ja sam se u čudu zapitao da li je već došlo vreme sađenja ruža. Sam čin krađe nije me pogodio, ali uopšte – ništa, nula.
I to će me proganjati danima.

Morao sam napolje, u neverici i bez reči izađoh na sivu i pustu ulicu. Nisam mogao krenuti, naprosto nisam imao kuda. Pogledom sam ispitivao pojedince koji su tmurnih lica verglali svoje stare biciklove, jednu majku koja se trudila da vaspita dete u pet minuta vremena koliko ima dok ga prati u školu, i dete koje je vrištalo bacakajući se, uopšte ne želeći da bude vaspitano. Trebalo je da se brijem za posao, ali došli su lokalni narkomani koji imaju štek iza moje zgrade, i ja im samo izvrnuh prazne džepove kao odgovor na njihova pitanja. Setih se svih onih komšinica sa podočnjacima koje su zaradile nespavajući, jer su do zore čekale ko će koga pljunuti u facu u njenom omiljenom programu. U njenom malom slatkom grehu, jedinoj radosti koja joj je preostala otkada je postala samohrana majka i proleter – u njenom omiljenom rijalitiju.
Pogled svih tih ljudi nije bio usmeren negde ili u nekoga, on je samo postojao, kao deo čovekove fizionomije i tu se njegova uloga iscrpljivala, mlitava.
I baš kad pomisliš da ne može niže…“ promrmljah nepostojećoj publici sasvim glasno, a to malo dlaka na vratu mi se naježi u teskobnom osećanju beznađa. Dosadnom osećanju jer me je gnječilo još od detinjstva.
Ja kasnim na posao.

Businessman in elegant suit looking at luxury watch in hurry

Srčem ostatak kafe, sada već ohlađene do stepena refleksnog ispljuvavanja, potpuno čvrst u odluci da se danas ne brijem i izlazim ponovo na ulicu. Jesenje jutro je lenjo otkrivalo svoje sive gradske nijanse, kojih ima zaista mnogo, i pridružih se mašini – ljudima koji su praktično u kolonama išli na posao, kao na streljanje. Gledao sam im lica i dalje – prazna i otromboljena, prisluškivao njihove razgovore koje su u gradskom prevozu vodili pritvorno kao pored samrtničke postelje. Gledao sam, na tim svakodnevnim odlascima na posao, i ljude koji žive od sortiranja đubreta, na njihovo automotizovano životarenje iz dana u dan. Ponekad bi poveli sa sobom decu, musavu i bosonogu. Lovio sam miris njihovih konja po vazduhu, jer me je melanholično vraćao u detinjstvo.

slika-nije-dostupna-dotkom

Iznurivala me je ta moja reakcija na krađu jutros na pijaci.
Setio sam se jednog davnog avgustovskog dana kada sam svojoj bratanici, svoj usplahirenoj zbog polaska u školu počeo objašnjavati značaj obrazovanja i radnih navika, što me je dovelo, pa, preko navođenja nekih njuški iz lokalnog privatnog sektora, do potpunog apsurda i negacije onoga što sam nameravao da postignem. Te sam nakon toga počeo objašnjavati društvo i socijalizaciju u društvu, pa se mala prelomila i počela plakati uplašeno. Buraz mi je zabranio da u tom smislu učestvujem u odgoju deteta. Danas nam je to ekstra anegdota, a mala mi je sada zahvalna zbog nekih mojih traumatičnih monologa.
Osmehnuo sam se zbog toga, sećajući se njenih suza i pravog dečjeg dernjanja, i bratove zabrane, te smešne zabrane, jer ja nisam gubio trenutak vremena da budem dežurni realista u njenim maštanjima. A sada? Umesto da šutnem tu ružu nazad na gomilu sa koje su prodavane, ili da šutnem i madam lopova što da ne, ili bilo šta da učinim zbog lopovluka. Bilo šta.

basta-u-martu_s

Zakasnio sam na posao, a portir me je nadrndano gledao iza svog stola. Nije me voleo jer sam zastupao stanovište ili da se zadrže te elektronske pizdarije za ulazak i izlazak sa posla ili da se zadrže portiri koji vode evidenciju o tome. Otkucao sam elektronsku karticu, iskulirao portira i stao ispred vrata od lifta. Gledao sam svoj izmenjeni izgled u hromiranim nijansama, imao sam surlu i brada mi je bila špicasta, i iako mi je naizgled bilo zabavno dok sam cupkao levo-desno menjajući svoj unakaženi odraz u hromiranima vratima od lifta, bilo mi je ekstremno teško i tužno.
Vrata lifta su se cvileći zatvorila i ja ostah sam u tom malom hromiranom prostoru, sa baksuznim drndanjem mehanizma iznad sebe i pretećim ogledalom za finalno kinđurenje ili nameštanje kravata. Okrenuh se ogledalu i ulovih svoj pogled sasvim tu, blizu. Sasvim krotak i bistar bio je tu, lice malo ofucano i neobrijano, ali pogled beše tu.
Sa olakšanjem se lupih po obrazu.
A vreme sadnje ruža tek je počelo.

Emberica

                                        Sve fotografije su preuzete sa interneta.