Prethodne večeri dogodila se velika premijera predstave koju je dugo spremala sa kolegama iz matične kuće. Nepodeljeno oduševljenje, inače prilično hladne i stroge gradske publike, sve ih je oraspoložilo i čitav ansambl je do kasno u noć bio na svečanom koktelu sa važnim gostima, predstavnicima medija i masom nekih drugih ljudi koje, činilo joj se, nije nikada videla. Ti kokteli su, naravno, imali smisla samo u slučaju opšteg zadovoljstva ostvarenim.

Osećala je ono poznato, drago olakšanje, kao nakon svake uspešne premijere, pa je samim tim bila vedra, nasmejana, šarmantna i pristupačna. Mogla je već, međutim, da nasluti prazninu kako je vreba i vuče se za njom. Još bolje poznatu.

Kada je kasno te noći najzad stigla u svoj sa ukusom namešteni stan, činilo joj se da je sa poslednjim zrncima snage sišla sa štikala, u hodu ka kupatilu svukla haljinu, povadila šnale iz kose i uvukla se u tuš kabinu kao u nekakvu pećinu.

Nakon što je zloupotrebila prednosti protočnog bojlera(u roditeljskoj kući imali su bojler od osamdeset litara, ali bilo ih je četvoro i to nikada nije bilo dovoljno) u trajanju od nekih pola sata, od čega je dvadeset pet minuta samo stojala pod vrelim tušem, u ogrtaču je sela na ugaonu u dnevnoj i shvatila da više nije ni umorna ni pospana.

DJW7B41XcAAiOFW

Nije to bio onaj dobri okrepljujuć osećaj nakon tuširanja. Više ju je sve ono o čemu je razmišljala pod tušem ponovo napelo, vratilo svest o praznini, i nekako podiglo iz onog klimavog stanja umora i polupijanstva. Živela je dugo, a izgledalo joj je – oduvek, sa tim naletima melanholije, ljutnje pa besa. Ni sama nije znala na koga ili na šta. Nekada zarad manje važnih stvari, ovoga ili onoga, ali u ovakvim trenucima, nakon velikih pobeda od kojih je toliko očekivala i za koje se toliko davala, svakako je kiptela zbog toga što joj poziv koji je odabrala, pa čak ni u vremena u kojima je bila uspešna i hvaljena, nije pružao dugotrajniji osećaj ispunjenosti. Sve je znalo da bude toliko mukotrpno ponekad, a nagrada u vidu jedinstvenog unutrašnjeg stanja koja je(i to ne uvek) dolazila nakon toga, nekako se prebrzo gubila. Činilo joj se, kao sećanja na san nakon buđenja. Prebrzo da bi je bila sasvim svesna. Prebrzo da bi utisak sa nekim istinski bliskim podelila. Ukoliko bi tako nekoga u svom životu imala.

A onda se, iz takvog stanja, već po nekakvoj otužnoj a neizbežnoj uigranosti, našla na onom mestu u umu gde su razbacana ležala romansirana maštanja iz vremena kada se kao mlada umetnica, sa ogromnom predanošću uspinjala na mesto koje je smatrala da joj pripada. Bila su u vezi sa istim, savršenim parom očiju neodređene boje koji bi sve češće ugledala u toku svojih predstava u prvim redovima, i neverovatnim načinima na koje bi se ti susreti očiju(tako česti i površni u stvarnosti) pretvarali u stvarne susrete. Bile su to oči iza kojih bi se krila moć istinskog razumevanja njenog Bića, ali bez muke i onog sluzavog emotivnog paketa da ga vuče dalje kroz život nakon još jednog poraza koji su joj različite romanse pre i posle njih donosile. Mislila je o običnim postupcima koje bi vlasnik tih očiju mogao da preduzme da bi joj se obratio, i tako preskočio široki bezdan između najobičnijeg pogleda i bilo čega opipljivijeg. Ali je maštala i o šifrovanim ceduljicama i šmekerskim, zabavnim igricama koje bi te oči mogle da odigraju sa istim ciljem. O pravim, lepim pismima, načinom i sadržajem drugačijim od onih običnih, od raznih čudaka obožavaoca koja je stalno dobijala. O uzbuđenju koje bi takvi neobični potezi izazivali, o svom predomišljanju da li da se upusti u sve to ili ne…

C8rJHdtUAAAdAGK

Maštala je mnogo. Nije se desilo.

Osmehnula se na te dve poslednje misli. Nije izgubila smisao za humor. Makar ga čuvala još samo u jami cinizma.

…telefon se začuo na tren. Prvo se iznenadila, a onda se, uz brz pogled na ekran setila, i pošla do interfona da ga pusti unutra. Bilo je oko pola četiri, i skoro je zaboravila da nije ostala budna bez razloga i samo zbog neprijatne introspekcije.

Otključala je vrata i malo ih odškrinula da ne bi zvonio.

Već su se dugo sretali, i dobro znali. Tako je i mogla da ga pozove skoro uvek kada bi joj to palo na pamet, pa i u dva po ponoći kada se vraća sa prijema nakon premijere. Bio je zaista uvek tu za nju, i vremenom je to počela iskreno da ceni.

Kada je ušao, tiho je pozdravio i pokretima osobe upoznate sa prostorom u koji ulazi ostavio ključeve od kola na malu policu u zidu, skinuo cipele a mantil okačio na čiviluk u hodniku. Rekla mu je nešto nerazgovetno što je trebalo da predstavlja otpozdrav, i pošla u kuhinju da mu sipa piće. Iako je verovatno nije razumeo, nije je ništa pitao. Viđao je i nerazgovetniju.

Dok je ulazila sa pićem u sobu, po prvi put otkad je došao zaista ga je pogledala; sedeo je na krevetu, odličan kakav je bio, i pokušavao, za sebe, da pronikne u kakvom je ona stanju te noći. Znao je da ne treba da pita. Da. Odličan. Uvek je svojom pojavom uspevao da joj vrati fokus na prostije stvari. Popili su piće i tucali se. Sve bez reči.

Bez reči ili pozdrava je i ustala, i otišla u kupatilo. Znala je da ga neće zateći kada se vrati.

Novac mu je ostavila pored ključeva od kola.

 

photos via @restot50