pošta-kiša-semafor

U jednom toaletu ne radi vodokotlić. Prošlo je već dosta meseci od kako je primećeno. Verovatno se čeka vreme za tender kako bi se posao dao nekom veštom preduzetniku. Drugi je zaključan. Neko stenje kao na samrti. Jutarnja kafa. Detoksikacija. Pokušavam da se pozdravim sa mojim predsednikom, ali on ispusti tek tanak mlaz nakon pet minuta borbe sa koncentracijom. Oprah ruke nekako u lavabou gde je „lula“ za vodu nesrazmerno veća od istog. Brišem ruke o pantalone. Ne sećam se da je tečni sapun ikada sipan u rezervoar koji je za njega postavljen u wc-u. Papira nema.

Napolju poliva kiša iz oblaka, iako je najavljen sunčan dan sa maksimalnom temperaturom od 25c.  Vreme je malo uhvatilo meteorologe „nespremne“. Srećom, mi smo spremni. Opskrbljeni neophodnim iskustvom svih proteklih kiša, snegova, neverovatnih minusa u temperaturi i još neverovatnijih pluseva, spremni, da dokažemo da je jedna kiša za poštara mačji kašalj. A od kašlja do upale pluća, pa do tuberkoloze, ma, šta je to… Gospodske bolesti. Danas je ozbiljna bolest samo ako te zajebe onaj kome si bio žirant. Sve ostalo se računa u rok službe.

ulica-voda-kiša-pošta

Čekamo da krenemo na teren. Nervoza se uselila u prostoriju kao sirijski izbeglica u napuštenu vikendicu. Napolju i dalje sipa krupna kiša. Odjednom, opet imam potrebu za toaletom. Ponovo kao prvi put. Pet minuta koncentracije, tek koja kap i kraj. Nervoza? Placebo efekat slušanja vode koja teče? Prostata? … Ma ko će ga znati. Napokon krećemo. Stajem i treći put za to jutro… Ništa. Izlazimo napolje u grupi i zbijamo se ispred izloga preskupe radnje, koja jedina ima kakvu takvu nadstrešnicu, čekajući bus. Komentarišemo cene. Polovina plate za levu i druga polovina za desnu cipelu. Malo dalje od nas sedi baka na kanti boje za krečenje, držeći u manjim kanticama sveže nabrano poljsko cveće koje u velikim buketima prodaje za sto dinara. Kutija cigareta je dvesta. U busu, nakon deja vu razgovora o daljem radu u firmi, rastajemo se svako na svojoj stanici. Osećam da ću morati da se negde olakšam što pre… Pregledam prvih par pisama, k’o za očin nigde firme ili bilo kog lokala u koji bi nesmetano mogao da šmugnem i probam da se olakšam. A ni jedne stranke kojoj bi banuo u stan sa samo jednom molbom:“WC“! Prva je neka moderna mama sa istetoviranim natpisom helvetica fontom na listu noge i predugim noktima da bi držala hemijsku, iza sledećih vrata čujem lepo vaspitano dete Stavrića:  Nema nikog kući, ostavite tati papir kod vrata“! Izvuče mi osmeh, zatim se u meni pojavi zebnja. Učimo li ih da se ponašaju pristojno, ili da budu paranoični od malena. Stižem do „Crnog tigra“, mašem konobarima u prolazu spuštajući torbu pored šanka, rukama gestikuliram da moram na klonju. Barmen mi nešto dobacuje… Dolazim do vrata – zaključano! Ah! Prokletstvo, ajde, ajde, sad će… To „sad će„ , se pretvori u nekoliko minuta. Vraćam se do šanka. E, matori neki zaglavio već pola sata ne izlazi, kontamo već ili da razvaljujemo ili da zovemo muriju..“. Slušam barmena i zamišljam matorca kako sedi spuštenih pantalona na savršenoj, čistoj dasci wc šolje, koji izdiše u kratkim trzajima misleći pri tom na neku od konobarica… I nije neka smrt. A možda je i zaspao, popio malo pre podne na sastanku… Kod Vrapčevića – zatvorena vrata. A u pm… Idem na dvorište, osmatram iskusno okolinu, savršeno, nigde nikog. Iz okolnih zgrada se vidim dovoljno daleko da mogu delovati kao da radim bilo šta. Bacam torbu u ugao stepeništa i odlazim do ćoškića „dvorišta“ ogrezlog u ambroziju. „ Dobar daaan komšijaaaa!!!“Odjednom začuh glas matore Dražićke sa prvog sprata. Pogledah na gore instiktivno, „pakujući“ alat bez dovršenog posla, a u oči mi slete hrpa mrva od jučerašnjeg hleba koja je dotična bez ikakvog problema prosula po meni gledajući me kao što gleda i dnevnik, pretpostavljam. Nemo  i bez pogovora. „Jel ima nešto za mene?“„Nema. Al’ ako bi ste mogli…“. Ne bi mogla. Nije sačekala da završim rečenicu. Zatvorila je svoj novi PVC prozor kao da se obratila lokalnom mačoru koji preskače komšijske ograde i za kog joj puca jelek.

318051_posta-postar_ls

Nadajući se da će mi prokleta kiša pomoći i da će se naći neki haustor spreman da me sakrije na minut, hrlio sam napred. Međutim, suviše lenji i ušuškani u svojim stanovima, ne samo da mi stanari ne otvaraju vrata, već i kad se udostoje da dođu do slušalice interfona, samo saslušaju molbu za ulazak u zgradu i bez pritiskanja tastera za vrata spuste slušalicu. Možda ne znaju kako se koristi. Možda i nisu bezobzirni koliko sam siguran da jesu. Ostatak bulevara je načičkan ljudima koji grabe da baš tog ponedeljka pozavršavaju sve gurajući se i sudarajući ispod nadstrešnica. Ono nekoliko lokala kojih mi je ostalo na raspolaganju su, kao po dogovoru, pomerili radno vreme za sat vremena kasnije. Ostalo je samo da dodam gas do daske. Nije mi bila više bitna ni bara ni probušen oluk. Mokar kao Amos, od silne vlage, koja se natapajući uniformu uvlačila u kosti, više nisam osećao potrebu za malom nuždom, ali sam zato osećao da se pretvaram u hodajući opran veš bez omekšivača. Vrata od ulaza sam otvarao grubo, komšijama u prolazu mrmljao „Dobar dan“ i ubacivao koverte kao da sam sa njima u svađi od petog kolena.

poštar- pismo

Napokon se vratih u poštu. Jakna je ostala razapeta između dve stolice da se iscedi koliko toliko. Kačket sam već iscedio ručno, ali slaba vajda. Svaka misao u meni je usmerena na tuš kod kuće i bojler od osamdeset litara tople vode. Dok se razdužujem i slažem papire, iz hodnika se čuje dijalog koji podseća na smeh prikriven ukorom:

  • Pa kako si to mogao?
  • „Pa mor’o sam jebi ga! Kako bi ti? U jednoj mi ruci korice, drugom delim, kako drugačije?“
  • Pa imaš neku kafanu, lokal, uđeš lepo i …
  • „I šta? Dok uđem mogu da tražim čiste gaće da mi daju!“
  • A ja?  Šta sad da radimo sa ovim snimkom sigurnosnih kamera što su te snimile kako pišaš ispod sandučića i ovima iz zgrade koji su se tužili?
  • „Njima poruči da će sledeći put dobiti poštu sa posebnom aromom! A ti to stavi na jutjub! Da zaradite pare pa da nam povećate plate! Da vi’š kako poštar u Srbiji deli poštu i piša u isto vreme!“

„ E pa ne mogu da verujem…“ – Čuo sam šefa kako izgovara i zatvara vrata za sobom u kancelariji tik do naše. Kolega sa kojim je razgovarao je već išao ka izlazu pričajući sa sobom. Čoveku sa strane bi to delovalo totalno suludo. Meni je bilo smešno. Odjednom mi se vratio osećaj. Odskočio sam od stolice i stigao do prvog bidea. Prvo jak bol, zatim nagli mlaz koji je pokuljao i mini ekstaza koju mi je priuštio. U tom trenutku rešio sam da sledeći put pokušam i ja. Da delim poštu i pišam. Bez ruku.

ptt-toi-toi

Sve fotografije su preuzete sa interneta.