ljubisa-jovanovic-1 

 U svoje ime, mogu kazati da smo se bavili opnom večnosti, da sam plakao i krvario bez presedana, golo i nežno… kao da ništa nisam naučio, i ako uskoro ne sprečim izliv emocija čini mi se da ću umreti na sceni… ovako se rasplinem i rastavim na atome te skupljam graške znoja i suza jezikom što u nesvesti ima fantastičan ukus, ukus pobede nad sopstvom… Zato mislim da neke stvari treba ostaviti na miru, neka počivaju, neka nas podsećaju na ono što jesmo danas.

Razgovarao: Ivan St RIZINGER

Poznavati ih predstavlja veliku privilegiju, unikatan spoj dobrih ljudi i istinskih umetnika, posvećenika koji bez kompromisa gaze punom brzinom ka svetlu. Najpre su se Saša Ognjanović (negdašnji predvodnik najvećeg kruševačkog benda Scarps) i Ljubiša Jovanović aka Ponoćni Vodeničar sastali pod okriljem kultne Katabazije (nedavno im je posthumno objavljen kapitalni drugi album „Ustaj!“) da bi, raspadom grupe, nastavili kao duet Ludwig Ludwig. Nakon nekoliko singlova upravo intenzivno rade na svom albumu prvencu, a Ljubiša razjašnjava gde su bili i kuda dalje…

katabazija-1

  • Katabazija nam se odličnim drugim albumom javila iz hibernacije pre manje od mesec dana. Koliko bi se osećao nepotpunim da je ostala samo neobjavljeni snimljeni materijal, tvog duha i daha delo koje bi malo ko mogao da udahne?

Vodeničar: Bilo bi to veoma neodgovorno od nas, za to zastajkivanje najveći deo krivice snosi moja malenkost. Poslednjih godina donosio sam pogrešne odluke, upustio se u borbu protiv vetrenjača, a to me je pojelo. Iako se ne bavim stranačkom politikom ona me je sjebala, ostao sam bez igde ikoga, iz lične perspektive to bi bio potpuni krah. Srećom, ljudi sa kojima sam radio su dobri ljudi suštinski i to je ono što je spasilo stvar nakon mog posrnuća, da ne govorimo o tome koliki je značaj izdavačke kuće Take It Or Leave It Records koja je prepoznala sve to i bez obzira na sve (što Katabazija više ne postoji) ipak objavilla naš drugi album. Uostalom, možda je ovo neskromno, ali pored svih problema i pored svih nedaća nakon dužeg vremena mislim da smo uspeli bar u jednoj stvari, a to je podizanje dark i gotik kulture na viši nivo u Srbiji. To će vreme pokazati, u to sam siguran. Na stranu to što ja nisam bio sasvim spreman da sve to iznesem na pravi način, moji drugari znaju zašto je tako i jednom će se i to otkriti, samo sada nije vreme za to… previše je intimno i degutantno iznositi i pričati o tim stvarima javno.

  • Ipak, grudva se kotrlja… Iza Katabazije, za sad, ostaju dva prilično unikatna ostvarenja na našem tržištu. Jesi li očekivao da će čitava ta storija odmah poprimiti veće dimenzije ili nam je suđeno da se ovakve vrednosti prepoznaju tek uz određenu vremensku zadršku?

Vodeničar: Neosporno. Činjenica je da smo odmah prepoznati. Nisam to očekivao. Nije mi bilo ni na kraj pameti, nisam razmišljao u tom pravcu. Najbitnija stvar u tom trenutku je bila kako istaknuti plavu krv… to umetničko grotlo duše – Aristokratiju Podzemlja, Pesništva, Bogotražiteljstva. U to da će čitava stvar doživeti renesansu nema sumnje, zapravo ne sumnjam. Danas znam šta smo to napravili i u šta se upustili, a znam zato što nije bilo štednje, i to će se tek prepoznati. To da se duša davala bespoštedno, u apsolutnoj patnji čitavog čovečanstva. Iako je sve primljeno odmah, za srž je potrebno vreme… pa će tek da se otkriva ono što smo intuitivno naslutili. U svoje ime, mogu kazati da smo se bavili opnom večnosti, da sam plakao i krvario bez presedana, golo i nežno. Zato ne sumnjam, da ne govorimo o pregalništvu i sagorevanju saboraca. Više ništa neće biti isto.

  • Koliko je Ludwigova priča suštinski drugačija od Katabazija koncepta, imaš li drugačiji osećaj sada na sceni?

Vodeničar: Imam osećaj da sam nekako uznapredovao, samo što taj napredak ima svoju cenu. Iskušenja su ogromna, mislim na duhovna (svakome, pa i meni) tako da sam se često saplitao vođen prejakim emocijama. Mislim da je tako i sada, potpuno isti osećaj… kao da ništa nisam naučio, i ako uskoro ne sprečim izliv emocija čini mi se da ću umreti na sceni. Doduše, svaki izlazak je jedna mala smrt. U tom smislu se ništa nije promenilo osim pomenutog napretka, ali je on, kao što sam rekao, skup. Suštinski, nije došlo ni do kakve promene, to smo mi, to sam ja… živim za to izmeštanje iz tela, apsolutno živim za taj trenutak. Prosto je tako, ne postoji racionalno objašnjenje za to.

 

Moj Bog

Moj Bog je kao kamen!

Gle! O, gladni – gladni vavek!

Gle! O, žedni – žedni vavek!

Gle! O, sužnji – sužnji navek!

Moj Bog je kao kamen,

gde svetle svete rime –

zašto misliš da je bolje –

ako huliš u Njegovo ime!?

Ti pomisli, ne na sebe samo!

Nek ti misli, čisto nek ti bude!

Ti pomisli, i na druge malo!

Nek ti čisto, nek zasija!

Prenesi da taj Bog nije tvoj!

Da On nije tvoj!

Da On nije tvoj!

Da Bog nije tvoj!

Pred Oltarom pokaj se ti.

ludwig-ludwig-1

  • Zašto ste se odlučili da se album, kojim se praktično opraštate od publike u tom obliku, zove „Ustaj“?

Vodeničar: Nismo znali da će se to desiti kada smo snimali drugi album, kao što nismo znali ni da ćemo napraviti bend uopšte, ništa od toga. Jednostavno se tako desilo. Zaćutali smo. Mislim da smo, u tom obliku, ispričali sve. Sada se ispostavlja da je naziv potpuno ispravan. Ustati moraš, čak i kada uživaš u padu, ili si prokleto primoran, zarad voljenih osoba, sebe, Boga – to je tako jednostavno. Opet, daću sebi za pravo da ponovim – većim delom sam ja krivac. Mnogo iskušenja, pogrešnih odluka, padova, politike je ušlo u moj život tako da i danas trpim posledice, ali to ne znači da kukam. To razumem kao nešto sveto, jer me je Katabazija održala i sačuvala od zla.

http://www.deezer.com/us/playlist/3537464542

  • Ide li i Ludwig Ludwig u istom pravcu, ka potpunom iskupljenju?

Vodeničar: Hoću da giljotinu dočekam potpuno spreman, bez kalkulacija. Ako je to merilo, onda Ludwig Ludwig ide u pravom smeru. Srećom, tu je Saša Ognjanović i on drži sve pod kontrolom. Mi se pretvorimo u jedno, ma tako je oduvek bilo… dosta razgovaramo o svemu, na probama uglavnom ćutimo… Kao i pre, bez fazona i fora, oduvek sam prezrivo na takav svet gledao, i da – definitivno smo to zadržali. Tako da je to naše iskupljenje – kako ti kažeš.

  • I ta polovina Katabazije danas svetu kuva novo dugosvirajuće iznenađenje… Dokle ste stigli sa radovima na prvencu Ludwiga?

Vodeničar: Album je idejno i svirački gotov, ostaje taj studijski deo posla koji je poveren Zoranu Vasiću (ZAA) pa se nadam da ćemo ostatak pesama snimiti do kraja godine i konačno objaviti prvi album.

  • Ti i Sale ste odbili da se redizajnirate fizički za novi „projekat“, i dalje si u svojoj odori Ponoćnog Vodeničara, svojoj umetničkoj koži, rekli bi neki…

Vodeničar: Bilo bi licemerno da je drugačije, onda bi se ispostavilo da je sve rađeno po nekom šablonu „fazonu“ kao što rekoh, a mi definitivno ne vidimo sebe tu – u tim spremljenim marketinškim trikovima. Zaista osećam prezir i gnušanje prema takvim stvarima. Ta odora više otkriva nego što sakriva, to je glavna poruka. Da pratim modu ne mogu i neću, imam par farmerica, jedan džemper, jednu jaknu i to je sve, ne mogu da trošim energiju na to. Ona me dovodi u izmenjeno stanje, zato mi je potrebna… da nema nje bio bih zatvoren, sputan, pravi mrgud… ovako se rasplinem i rastavim na atome te skupljam graške znoja i suza jezikom što u nesvesti ima fantastičan ukus, ukus pobede nad sopstvom.

ludwig-ludwig-2

  • Oni nešto nespremniji za ovakvu vrstu umetničke transformacije još uvek se nadaju da ćete ponovo proraditi u klasičnoj rokenrol formaciji…

Vodeničar: Nikad ne reci nikad, ali nešto ne verujem da će se to desiti. Željni smo eksperimenta, posebno kroz minimalizam, mantranje. Neverovatno je koliko tu ima mogućnosti, šta sve čovek može da otkrije. Postoji mišljenje i bojazan da se radi o dosadi, ali nije tako. To je poput Rajske ravni gde radi se o beskonačnoj spirali ka savršenstvu koje se ne može do kraja spoznati, u tome je sva lepota. Bežanjem od toga bežimo od sebe, prosto nije moguće ne menjati se. Čak je i pad, ako se neko toga plaši, uspon ka uzvišenju. Nema tu neke posebne mudrosti, iako često dobijam kritike da mnogo filosofiram, mišljenja sam da je to preko potrebno. Primer – Videli smo prelepo drvo, horizont. Kako to opisati? Kao prelepo drvo i horizont? Tako ne mogu… izvodljivo je, ali ostajemo uskraćeni za ono što je unutar duše prilikom iskustva, a to ne možeš opisati tako. E, to nedrenje situacije dovodi do ekstaze, ali i sećanja na prethodni trenutak koji se najlakše zaboravlja. Zato mislim da neke stvari treba ostaviti na miru, neka počivaju, neka nas podsećaju na ono što jesmo danas.

  •  Kako ti danas izgleda regionalni potencijal publike željne onoga što stvarate, makar na osnovu reakcija koje upijaš sa raznih strana?

Vodeničar: Umetnik stvara publiku, a ne obrnuto, to je moje mišljenje. Otuda kuknjava kako nešto nije u redu, i nije, ali zar nije takva situacija glavni pokretač? Kada kažem – Umetnik stvara Publiku – mislim na njegovo delo. To je kao kad te prijatelj potapše po ramenu i kaže ti – Druže, imam nešto za tebe. Izvadi srce i kaže ti – Izvoli, posluži se. Mislim da je izlišno govoriti o očekivanju da tamo postoji neko koga ćeš silom naterati na nešto, na razumevanje, emociju ili išta slično…to prosto nije moguće, a to nažalost danas radi medijska mašinerija pa otuda imamo „frankenštajn atmosferu“ prost primer – vidiš na ulici uniformisane debile koji su se pretvorili u agresivne ego manijake i koji po oblačenju, ponašanju, liče na ono što nisu. Trivijalno i patetično bi bilo da dajem primer kako se turbofolkeri oblače kao pankeri, ali je to istina. Sa druge strane prosvećenih i posvećenih ima, oni postoje, ali su u manjini što je prednost. Sad je trenutak da menjamo stvari, čak i da je neuspešno, da ih menjamo i štrčimo. Mnogi su otišli odavde trbuhom za kruhom, samo što imam utisak da nas ipak ima i da ima nade za bolje sutra. Definitivno ima potencijala, i da – definitivno ima sjajnih umetnika koji će vremenom ovaj region učiniti boljim za razliku od usranih političara, lopova, secikesa i ubica. Tih bludnika koji se ničega ne stide.