Kažu da intelektualci danas ne postoje ili da su se zavukli u svoje mračne sobe i kabinete, pa tamo pišu za nikoga ili mali broj prijatelja. Viktor Radun Teon je dokaz da to nije baš tako, da intelektualaca ima i da delaju, da su primećeni, da se njihova reč čuje i širi.

  • Vaše iskustvo nije malo, šta Vi mislite, koliko je moćna pisana reč i koliko je neophodno istu promovisati, uprkos slaboj posećenosti takvih kulturnih dogadjaja?

Reč koja biva zapisana uvek ostaje da služi rodu i budućim pokolenjima. Moć reči je ogromna i sveobuhvatan je njen uticaj, ali upravo je zato i nevidljiva. U naše izreke i poslovice, metafore i alegorije uvukli su se Sokrat i Platon, Lao Ce i Buda, Hrist i Muhamed, i sva svetska literatura od antike do danas. Promocija je danas nužna jer mi živimo u doba marketinga i svaki segment našeg života prožet je marketingom. Ako ne predstavimo ono što smo napisali, kao da nismo ni pisali. S druge strane, danas smo bombardovani informacijama sa svih strana, internet nas neprestano zasipa novostima, svako želi da se promoviše i privuče pažnju na sebe, i u takvom informaciono prezasićenom okruženju nemoguće je napraviti uvek pravi izbor i odlučiti se za neki određeni događaj. U uslovima pretrpane ponude raznih kulturnih sadržaja normalno je da dolazi do manje posećenosti po događaju. S druge strane, velika većina preferira zabavu i pop kulturu nad umetničkom literaturom, naročito poezijom. Mnogi od jurcanja u poslu ili za poslom nemaju vremena ni da se odmore. Ali poezija nikada nije imala pune sale i pompu kakvu uživaju pop muzičari. Poezija je uvek bila i jeste samo za odabrane. Tako i treba da ostane. Ono što je jedino važno jeste da poetska i uopšte pisana reč dopre do onih koji će to umeti razumeti na pravi način.

  • Poeziju danas pišu svi, tako se uporno govori. Da li je zaista sve to što se piše poezija, i kako se, u ovom galimatijasu novokomponovanih pisaca, snalaze da opstanu oni posvećenici poput Vas?

Na žalost ili na sreću, poeziju danas svi pišu. Bar pokušavaju da pišu. Digitalna tehnologija je svima dala mogućnost da postanu pisci ili pesnici. Tako smo svedoci novog potopa – digitalnog potopa kiča i pomodarske sitnošićardžijske nadri-literature, u kojem svako želi da se oproba u pisanju. Čita li ovde neko, pitam se. Moderno društvo je društvo proseka. Obični ljudi su sada u stanju da napišu i objave knjigu, što je nekad bila privilegija retkih. Sve više uviđam da ovo digitalno društvo ne traži intelektualce. Moderne tehnologije sve brže i šire preotimaju imaginaciju, kreativnost i vedrinu duha od ljudi. Krajnji rezultat je tu, vidimo ga svuda oko nas: svuda srećemo nadmene i priučene pojedince, gladne slave i bogatstva, koji dolaze iz najrazličitijih domena života u književnost i hvale se velikim tiražima i čitanošću. Društvo koje odbacuje svoju inteligenciju kao nepotreban luksuz osuđeno je na propast. Danas se ne čitaju ozbiljne filozofske ili naučne knjige i visoko vredna umetnička literatura. Ljude privlači avantura, skandal, izazov, šminka i šou. Knjige se prodaju na kioscima, uz novine ili žvake. Svaka knjiga ima korice i dizajn. Ali, važno je šta je i kako napisano ono između Verujem u misiju inteligentne i imaginativne književnosti, u reči koje ostavljaju dubok trag u umu pažljivog i posvećenog čitaoca. Nas koji prilazimo pisanju kao svetom činu sve je manje, ali nekako opstajemo. Istinske vrednosti uvek ostaju zabeležene i očuvane u kolektivnom sećanju ljudskog roda.

rea

  • Šta se zapravo desilo sa kulturom našeg vremena?

Prevladala je popularna kultura. Potrošačko društvo zahteva mentalitet nezajažljivog konzumenta koji traži uvek još više i ostaje trajno nezadovoljen. Pop kultura je konstruisana prema parametrima takvog potrošačkog senzibiliteta koji karakteriše težnja za spektaklom, zaverom i skandalom. Otuda nas smišljeno zatrpavaju trilerima, fantastikom, hororom, maratonskim mega sapunicama i rijalitijima, šou emisijama i raznim muzičkim, pozorišnim i inim festivalima. Sve je to širenje histerije zabave i zadovoljstva i stvaranje kontrolisane iluzije slobode i ludila. Savremena kultura se pretvorila u karikiranje, imitaciju i neprekidno nizanje skandala. Obični ljudi su iscrpljeni od svakodnevnog kapitalističkog iživljavanja na poslu, etiketirani kao resursi, i nemaju ni vremena ni pažnje da se posvete poeziji koja iziskuje fokusiranost, strpljenje i spremnost da se rešavaju zagonetke.

  • Stiče se utisak da nema mesta za neke nove vrhunske pisce u istoriji naše književnosti, a oni postoje, kao što znamo mi koji se time bavimo. Šta Vi mislite o tome?

Bez obzira na krah kriterijuma i vladavinu mediokriteta, vrhunska književnost mora naći svoje mesto u današnjem svetu. Oni koji su na prepad okupirali književnu scenu istisnuli su vrhunske pisce na marginu. Smatram da je domaća književna pozornica brzo prezasićena zabavnim i avanturističkim sadržajima i da joj upravo nedostaje britka misao i štivo koje pokreće na razmišljanje i preispitivanje. Stoga je neophodno malo strpljenja, da se lagano smiri ovaj vrtlog i komešanje koje su napravili „o-ruk“ estradni pisci. Čitalačka publika će se ponovo vratiti pravim vrednostima i vrhunska literatura će zauzeti mesto koje joj pripada.

  • Da li je moguće da nas umetnost neće definisati kao narod u nekoj budućnosti? Ako je to moguće, šta onda hoće?

 Žalosno je i jadno ako ćemo se odreći kulture i umetnosti. Opstanak i bivstvovanje naroda počiva u duhu i jeziku, a ne u kući, vikendici, limuzinama i provodu na splavovima. Srpski narod je opstao zahvaljujući svom iskonskom buntovništvu i nepokolebljivosti, guslama i epskim narodnim pesmama, iako pritom seljaci nisu imali ni šta da jedu. Globalizacija lišava narode integriteta jer im nameće engleski kao novi univerzalni jezik i veštačke standarde u vidu iskonstruisanih ljudskih prava i politički korektnog govora, što razbija svaku specifičnost i originalnost naroda. U toj ogromnoj globalističkoj mašini za mlevenje različitosti polako se pretapamo i iščezavamo. Stoga ne smemo zaboraviti svoj jezik, kulturu, nasleđe i običaje. Negovanje jezika je posebna čast i zasluga koje su pripale nama koji se bavimo pisanom reči.

  • Vi ste veoma svestran čovek. Recite nam, čime se sve bavite? Šta je to što okupira Vašu pažnju i na čemu posebno radite?

Nekako sam od detinjstva uvek bio okrenut budućnosti i težio sam interdiciplinarnom pristupu stvarnosti. Neumitni žar za traganjem nemoguće je zadovoljiti samo jednom oblašću. Dvadeseti vek je doveo parcelizaciju i specijalizaciju u nauci i umetnosti do apsurda. Dvadeset prvi vek ponovo traži interdisciplinarnost i tu se nalazim kao kod kuće. Smatram da je kompleksne teme i probleme sa kojima se sreće ljudsko društvo nemoguće rešiti samo sa jednog stanovišta. Otuda se interdiciplinarnost javlja kao nužnost i jedino rešenje. Svet doživljavam kao pesnik, filozof i mistik, dok se oslanjam na svoje profesionalno opredeljenje profesora marketinga i menadžmenta. Bavim se filozofijom, proučavam zapadnu ali i istočnu filozofiju i misticizam i pišem na teme iz tih oblasti. Pored toga, kontinuirano kontempliram, osmišljavam i razrađujem prakse i tehnike svog duhovnog sistema koji sam nazvao eugnozija. To su prakse zasnovane na jogi, meditacijama, molitvama i plesovima izniklim iz mojih duhovnih spoznaja i uvida. Cilj eugnozije je ostvariti spoznaju svog istinskog Ja – Sopstva i manifestovati snagu i svetlo tog iskustva u svet, živeti to iskustvo koje je iskustvo duhovne ekstaze. Naše istinsko Ja je izvor svekolike inspiracije, radosti i ljubavi. To je ikona Boga u nama. Duhovnost nije ništa drugo nego ekspanzija svesti i neprestana transformacija. Duhovan čovek Boga vidi svuda i svaki njegov čin je svet.

  • Filozofska misao je, poput umetnosti, zapostavljena nadiranjem tehnologije i brzomislećih, brzodelajućih, multi-tasking generacija? Preti li nam zbog toga svojevrsna otudjenost od istine?

Filozofija zahteva promišljanje, posvećenost i budnu pažnju. Sva visoka kultura, da se tako izrazim, biva zapostavljena zbog ubitačnog tempa vremena u kojem živimo. Internet je postao vladajuća paradigma i dogma u koju se bespogovorno veruje. Mi se sve više oslanjamo na internet a zanemarujemo svoje pamćenje, razmišljanje i druge više intelektualne funkcije. Mobilni telefoni učinili su nas zavisnim od interneta 24 sata, 7 dana u nedelji. Nove generacije mladih ljudi brzo misle i naučili su da poslove obavljaju na način multitaskinga, ali nedostaje dubine i širine, nedostaje volje i istrajnosti, kako u mišljenju tako i u osećanjima, ponašanju i međuljudskim odnosima.

  • Novi Sad važi za grad posvećen kulturi, umetnosti, znanju. Da li je to i danas tako ili se nešto promenilo?

Obično za ljude iz drugih krajeva Srbije Novi Sad privlači pažnju i izaziva divljenje. Ali, kultura je u Novom Sadu uglavnom samo na meniju. Fasada Novog Sada prikazuje nam se kao otmenost i elegantna, uglađena lepota. Ali, to je samo na prvi pogled. Kada istrajemo u posmatranju i analiziramo, ispod te uglancane spoljašnjosti izviruju aveti kulturnog nasleđa kojima se Novi Sad i dobar deo Vojvodine klanjaju. Kultura nam se tako predstavlja kroz prizmu kraja osamnaestog i devetnaestog veka u kojoj je Novi Sad imao zaista središnje mesto i ulogu u srpskoj kulturi i politici, zasluživši tada laskavi epitet „Srpska Atina“. Danas je ostalo samo sećanje i nostalgija koja periodično, ali konstantno provejava kulturnim događajima rasutim po kontrolisanim centrima kulture. Nedostaje autentičnosti stvaralačkog izraza, nema iskoraka u bunt i smele originalnosti. Sve se nekako prepisuje, dorađuje, nadopunjuje i dodatno glanca, a onda ponosno proglašava novosadskim, što postaje komično do grotesknog. Današnja novosadska kultura, uz časne izuzetke, koji su marginalizovani, jeste nostalgično i samoljubivo održavanje status quo stanja koje se nominuje za kulturu vrhunskih dometa. Ali, tako isto ili slično je sigurno i sa okruženjem, i u drugim gradovima i sredinama u Srbiji, pa i drugim državama.

rea1

  • U nekom širem, globalnom smislu, koliko je bitna umetnost? Koliko je bitna filozofija? Koliko je bitno obrazovanje i da li Vam se čini da mi tu nešto pogrešno radimo?

Umetnost, filozofija i književnost su segmenti kulture, a kulturu moramo negovati i razvijati. Danas, u doba agresivne vladavine globalističke filozofije i ekonomije, kada se sve što štrči potkresuje i sravnjuje sa unapred zadatim standardima smišljenim u globalnim centrima moći, nacionalna kultura se smatra opasnošću i stoga se sistematski i planski razara, a umesto autohtonog kulturnog stvaralaštva nameće se univerzalni šablon podobnog i politički korektnog diskursa.Takva logika univerzalizma gde se jedinstvena mera koristi za sve slučajeve, ne priznajući nikakve posebnosti i specifičnosti, pogubna je po nacije, naročito male nacije kakva je naša. Obrazovanje je, na žalost, prvo na udaru takvog globalističkog talasa i na delu je veliki društveni eksperiment koji treba da steriliše sve nivoe obrazovanja, sa krajnjim ciljem da ljude drži u neznanju i tako ih lakše stavi pod kontrolu svevladajućeg globalizma. Tome se moramo snažno odupreti i učiniti obrazovanje i druge ključne institucije nezavisnim od uticaja globalizma.

  • Da li biste podelili s nama, na čemu radite trenutno, koji je novi književni ili istraživački poduhvat na pomolu?

Vraćam se svojim korenima: „povratak u budućnost“. Bavim se budućnošću čoveka već dosta dugo i trenutno pišem knjigu o budućnosti čovečanstva suočenog sa svetom inteligentnih mašina. Pored toga, imam spremne dve knjige poezije koje strpljivo čekaju svoj čas objavljivanja, i još nekoliko planova za književna i filozofska ostvarenja kojima ću se paralelno baviti.

  • I za kraj, postoji li nešto što biste poručili mladjim generacijama, možda neki univerzalni pristup životu koji bi im mogao biti smernica u promišljanju i planiranju budućnosti?

Sažeo bih svoju poruku ovako: „Verujte u sebe, pronađite izvor radosti i kreativnosti u središtu svog bića, spoznajte svoj jedinstveni, istinski put među drugim ljudima, i idite njime hrabro i odlučno. I neka Vam uvek ljubav i istina budu svetla na tom putu.“

Radojka Rea Sartori