Kada sledeći put stanete ispred šaltera, pa makar to bilo negde u daljini, na sat vremena do cilja – znajte da stojite pred čovekom. Tačnije, ženom, majkom, bakom ili devojkom. Ona nije nikako mogla da sve svoje probleme spakuje u svoju ručnu torbicu koju je spustila negde pored u dubinu fioka pored šaltera. Nije mogla da zaboravi svoje dete koje je pod temperaturom ostavila kući, bolesnog i umirućeg oca ili majku negde u planinama Srbije ili u dalekom gradu u unutrašnjosti. Kao što vi imate prošlost i sudbinu i one je imaju.

pošta-2
I svejedno se trude da vas dočekaju sa nekim ,,Dobar dan“… dok je negde, možda, ne dao Bog nikome, otplovila mislima ka nekom svom izgubljenom – davno.
Možda je kao i Vi ostavila samo 30 dinara za užinu osnovcu. Možda joj je nezreli muž, baš jutros, opalio šamar uz jutarnju kafu. Onako – čisto da joj se nađe.
A, ona nasmejana i govori Vam ,,Dobro jutro – kako ste?,,
Vi, gotovo uvek, mislite da je njoj sigurno mnogo bolje nego Vama. Eto- sada baš ide na pauzu, kada je nas toliko! Izem ti takav posao, šta radi – samo sedi! Gle, kakva je – gde su joj nokti i frizura?
Ostali u sarmi koju je spremala jutros svojoj porodici pomno računajući koliko mesa može da stavi, a da ga preostane za još neki dan. A frizura – najčešće je sama svoj majstor, osim ako se baš dobro udala. A to je danas, izvinite, retkost.

pošta-1
Znam jednu plavu iz pošte 11080, koja je pre neki dan radila pod temperaturom 40, izdržala zbog Vas do kraja dana. Znam ih nekoliko iz te iste pošte, koje svoju tugu nose tako dostojanstveno. Samo tračak sete ih odaje…u glasu u držanju. I najviše me zaboli kada se neko od vas, sa one strane zida, obrati sa visine tim dvema ženama. Sa koliko strpljenja se one obraćaju vama, ni ne znate.

pošta-3
A najviše volim rečenicu – kolika vam je plataaaaa!?
Velikaaaaaaa!
Manja je za izvesnu, ali važnu sumu od prosečne u Srbiji.
I opet, kažu, zaboravite sve probleme i ne nosite ih na posao. Pazite kako se obraćate korisniku, on je uvek u pravu.


Poštujemo mi to, moramo. A nekima od nas i savest ne dozvoljava da budemo grube.
Šta sam htela reći…samo smo ljudi, strpljenja. Ako ne možete sa nama ovakvima, sačekajte još koju godinu, menjaće nas automati.
ALI, NEMOJTE ONDA DA NOSTALGIČNO GOVORITE O PROŠLIM DANIMA I KAKO VAM NEDOSTAJE LJUDSKA TOPLINA I PONEKAD I PROCEĐENO I UMORNO ,,DOBAR DAN,,!
Uzgred, sve ovo napisah jednom rukom – jer me leva boli od kucanja i guranja vaših dokumenata u štampač. A čini se lakim poslom.

                                                                                 

 

Snežana Rađen Jovanov