Bezlično i prazno je gledao ispred sebe, odmarajući ruke u krilu. Čuo je prštanje ulja na šporetu, psovke svoje žene i televizijski program. Vrhovima prstiju je milovao korice knjige koju je do malopre čitao. Činilo mu se da je običan posmatrač osrednjeg života koji se odigravao pred njim. Života koji je mrzeo, prezirao i što je najbitnije, života koji je živeo. Pogledao je suprugu, mahala je rukama krešteći iritantno, tražeći od njega nešto.

Šta bi to moglo biti“, razmišljao je.

zagoreli tiganj


Ili da otvorim prozor jer ćemo se svi podaviti od izgorelog ulja, ili je ponovo sjebala klopu, pa sam joj ja nešto kriv zbog toga“, razmišljao je. „Sigurno je prozor, nije dovoljno crvena u licu za bilo šta drugo. O Bože, kako je debela.

Ustao je iz fotelje gde je čitao, i otvorio prozore. Odavno se nisu slušali ni čuli njih dvoje. Život se odvijao crpeći svoju snagu iz prirodnog toka stvari. Odbijala je njegovu ljubav, svodeći svoju ulogu na kuhinju i na kupatilo, čak je ni deca više nisu zanimala. Podbula, masne kose i sjajnog lica, pakosno je šetala pred njim tražeći svaki dan neke nove fleke, mrve ili vlasi nečije kose, da bi ga pobedonosno optuživala za neverstvo očiju zakrvavljenih od suza. Ponekad bi je uhvatio kako priča deci o svojoj mladosti zanesenog pogleda, da bi joj oholost obojila oči i na samo pominjanje njihovog oca kojeg je u svojim pričama ponosno nazivala „onaj tamo“. Često ga je vređala ili jednostavno ponižavala pred decom prebacujući mu nesposobnost da zaradi za lagodan život kakvom se ona divila. I bezuspešno bi on odgovarao da profesori književnosti retko kada imaju priliku da vode opušten i raskalašan život, ona bi jednostavno zaustavljala polemiku nazivajući ga medvedom ili nesposobnjakovićem. U stvari činilo mu se da ona to radi stalno i u svakoj prilici, i kao da se ona bolje oseća ako njega unizi i izvređa. U takvim trenucima je nemoćno posmatrao decu, dok su mu za potiljkom grmele uvrede, a deca bi ga ravnodušno gledala i čekala pogodan momenat da pobegnu u svoje sobičke. On je osećao kako njihovo gađenje raste, poput balona koji će ubrzo pući.

Books shelf

Tada bi se skrušeno vratio u svoju fotelju, otvorio knjigu i nastavio sa svojim čitanjem. Nije gledao u sitno štampana slova na stranicama knjige, već je razmišljao o toj mladosti praćenoj zanesenim pogledom, o njenoj kosi koja ne beše masna i mrtva već sjajna i neposlušna. Sećao se rado njenog glasa koji nekad beše zvonak, mazan i sanjiv, ni nalik ovom živinskom u koji se pretvorio nakon dvanaest godina braka.

U tom usporenom toku melanholije koja bi ga savladala neminovno bi mu u sećanje dolazila Ona. Njeno ime je bila anathema u kući, sve otkako je pukla vest da u školi dva profesora imaju ljubavnu aferu. Ali ne beše to ljubavna afera na kakvu svi odmah pomislimo, ova se dogodila na jednom nerazumljivom gotovo spiritualnom nivou, i nikada nije prešla tu granicu.

beauty-woman-ride-the-book

A tako je lepa…” razmišljao bi često.

Bila su to lepa dva meseca njegovog života. Pričali su o knjigama i muzici svakodnevno, osmesi su se rađali na njihovim licima čim bi se videli. Sa njom je mogao deliti tišinu dok bi skromno i nenametljivo sedeli u džez klubu uz jedno pivo ili žustro raspravljajući o francuskom realizmu u zbornici škole u kojoj je radio. Kada bi joj slučajno okrznuo ruku na stolu, obuzimala ga je stid jer je smatrao njeno prisustvo uzvišenim, neizmerno srećan što može samo sedeti kraj nje.

I zaista, kada bi bio pored nje mogao je ponovo osetiti radost slobodnog uzdaha, boje bi se počele rađati u njegovim očima, prvo plava zatim crvena da bi na kraju svoj dan obojio čitavim spektrom živih titrajućih boja. Samo da je vidi, dovoljno je.

Uveče bi se vraćao kući radostan i lagan, samo da bi ga po ulasku u stan čekala ispitivanja, grdnje, i jednobojan dom, hladan i bučan. Dom u kom su se koristile prezrive reči, uvrede, gde je zloba – besciljna i paradoksalna bila toliko gusta, da mu se činilo da može da je dodirne.  Unapred se radovao sledećem danu kada će moći da joj priđe, da joj ponudi novu knjigu za čitanje, ili samo da joj ponudi mesto za stolom. Ta nada u njegovu sutrašnjicu je bila toliko jaka da bi se stresao kao mokar pas, i seo u svoju fotelju dok je vrhovima prstiju prelazio preko stranica knjige koju opet neće čitati. Često se ljutio na sebe što ne čita, već samo uživa u dodiru papira i dozvoljava da ga misli odvedu negde. Možda u zagušljivu školsku zbornicu? Možda pored nje? Da uživa u pogledu na njen tanak i prefinjen vrat? Ni sam više nije bio siguran gde ga vode misli u tim trenucima, jer svaki, činilo mu se, vodi na to jedinstveno i milo mesto. Kada bi uspeo da se prepusti tim svojim mislima, obuzimala ga je senzacija toplote i zadovoljstva, spokojna i uspavljujuća. Zatvorio bi oči, glavu zabacio unazad i nastojao da se uopšte ne pomera, da ne bi oterao od sebe svoje slatke snove.

jazz-caffe

Tako se sećao i tog dana pre, pa skoro tri godine, kada je išao na posao lagan i nasmejan. Srećan po prolećnom kišnom i mirisnom danu. Nije ga bilo briga šta je ostavio u svom malom stanu, danas će ponovo sesti kraj nje. Pomislio je da je izvede na pivo posle posla, u onaj mali džez kafe koji su oboje toliko voleli. Da, to će učiniti. Na ulazu u školu ga je sačekao direktor i ozbiljno pozvao u svoj kabinet. Divan čovek, samo jako strašljiv. I najmanja nepravilnost u radu, koja bi mogla baciti senku na rad škole bi ga izluđivala iz straha da ne izgubi svoju funkciju, samim tim i njegovo mesto u društvu. Setio se da je čuo u zbornici da i on ima loš brak, da ima kući ženu sa velikim ustima koja ne može da začepi. „Ne sa tim manirima svakako, on je čovek intelektualac“ razmišljao je dok je išao za direktorom i dalje nestrpljiv da uđe u zbornicu. Kada je ušao u kabinet, nije bio ponuđen da sedne, a direktor se naglo okrenuo.

Razočarali ste me, kolega. Ova škola ima jasne propise koji se tiču seksualnog uznemiravanja. Mi smo primili anonimnu prijavu o nedostojnoj vezi između vas i koleginice. Mnoge kolege su potvrdile veću dozu nežnosti između vas dvoje. Iako je koleginica kategorična u svom negiranju ovakve afere, ja ne smem dozvoliti da se ovakve glasine šire, pogotovo ne kada se u Ministarstvu sačinjava nova sistematizacija, shvatate? Stoga sam doneo odluku da, u skladu sa potrebama obrazovnog sistema koleginica bude premeštena bla….bla…bla…“ prestao je da ga sluša. Zapravo, i da je hteo da ga čuje ne bi mogao jer ga je obuzela potpuna gluvoća, i slabost u nogama. Vreme je izgubilo smisao, sve je izgubilo smisao. Video je direktora kako se šeta pred njim, gestikulirajući pompezno, i kada bi digao ruke visoko i kada bi mu se nogavice povukle mogao je videti dve čarape različite boje koje su se otkrivale nad neočišćenim cipelama.

zbornica-2

Shvatam, direktore.“ Samo to je mogao da kaže. Da se brani nije imalo smisla, jer se odluka neće promeniti. Ona će otići, i nikada više je neće videti. Neće više moći pričati sa njom, ni osetiti miris njene kose koja je mirisala na kokos i tropsko voće.

Čitav dan mu je prošao u tim mislima, taj dan nije ništa predavao. Vratio se kući tek uveče, mokrih nogu i prazan. Na vratima je već mogao čuti vrištanje dece, i histeričan glas žene koji je čas plakao, čas urlikao proklinjući dan kada je došla. Nije se nikom ni javio, samo se odšunjao do svoje fotelje, neodređenog izraza na licu i otvorio knjigu, tamo gde ju  je zatvorio sinoć u vreme kada mu je srce još bilo puno osmeha i nade.

Iz tog potresnog sanjarenja, prenuli su ga ženini uzvici „Šta se ti tu izležavaš, prokletniče! Hoćeš li žderati večeru? Uostalom, samo to i znaš – da jedeš i jebeš! U stvari, ni ovo drugo ne znaš, pitam se kako si uopšte mogao napraviti decu, ako su i tvoja!“ siktala je žena na njega. Nije više reagovao na njene uvrede, samo je ustao i krenuo ka stolu da bi video prezriv pogled svoje dece i ženino veliko dupe u kućnoj haljini isprskanoj uljem i zaprškama.

rospija

„Jebote, ideš mi na živce i kada žvaćeš! Možeš li se ti ponašati normalno, a ne kao neka usrana ptica? Znaš li kako izgledaju usrane ptice? Ulepila su im se govna oko dupeta, pa sve idu mic po mic lagano, da im  govna ne bi čupala perje! E takav si ti, ni za šta!“ kreštala je žena na njega. On je spustio pribor za jelo pored tanjira, i podigao pogled ka njoj. Pogled ne beše ni uplašen ni razjaren. Bio je samo ravnodušan, ravnodušan i donekle sanjiv, iako je iznutra bio rastrgan svim tim uvredama koje je godinama trpeo, pogledima svoje dece koja su ga nekada obožavala, samoćom koja ga je obuzimala sada kada je ona nasilno otrgnuta od njega.

Šta ti želiš od mene?“ upitao ju je,  istovremeno joj dajući odgovore na njena pitanja o pticama i govnima.

Šta hoću? To me pitaš? Hoću bre da budeš muško! Da lupiš pesnicom o sto da se svo ovo sranje isprevrće, da vikneš! Da me odguraš u kupatilo i da me tamo uzmeš kao kurvu!“ Uhvatila ga je za košulju i drmusala. „Ošamari me! Kopile!“ siktala je na njega. On ju je gledao prazno, pogledao je njene obline, kapljice znoja na čelu, pljuvačku koja se nakupila u uglovima njenih usana, osetio beli luk i belo vino u njenom dahu, i shvatio da nikada više sa njom neće moći da podeli ljubav. Postelju. Emociju.

Spavaću u dnevnoj sobi od večeras“ reče hladno, ni ne sluteći stepen arogancije u tonu kojim je to izgovorio.

bes

Ove reči su je još više razjarile, i u tom momentu njeno lice dobi crvenu boju, crvenu boju poput krvi, boju koja priziva nesreću. U neverici je mucala zbunjeno, pa je zatim povratila dah i ustala sa stolice. Deca su već pobegla napolje, predosećajući da će biti velikih problema, sada, kada je skupio hrabrosti da joj bilo šta kaže. I on sam se pokolebao, osećajući u grudima trnce, a u glavi laganu vrtoglavicu. Sedeo je i dalje za stolom, gledajući nemo ispred sebe.

Osula je po njemu.

Šta? Šta si rekao? Spavaćemo razdvojeno, to si rekao! Nisam ti više dobra, je li?”

Počela je da se udara pesnicom u grudi: “Ja, koja sam ti rodila dvoje dece? Ja, koja sam izgubila najbolje godine svog života sa tobom? Rodila ti onu kopilad? Ne valjam ti!”

On je ćutao, pomalo uplašen ali sa pobedonosnim izrazom na licu.

Pogledaj šta si od mene napravio! Pogledaj, prokletniče!” i u napadu plača i histerije izvadi svoje mekane i blede grudi iz haljine i poče ih stiskati i klatiti njima levo-desno, pokazujući mu beživotne bradavice, svaku striju ili mladež. “Ko će mene ovakvu sada, a? Upropastio si me i fizički i psihički, pa sad hoćeš da spavaš odvojeno.”

ljut

On međutim, nije osećao ni trunku krivice zbog njenih reči. Imao je priliku da to već čuje, doduše nikada ovako jarosno i glasno. “Ali, ja ne mogu više sa tobom deliti krevet. Ma, ne mogu ni sobu”, rekao je  prigušeno dok je ustajao od stola i krenuo nazad u svoju fotelju.

Pa da, ja ti ne valjam, ali zato znam koja ti valja. Ona kurva iz škole! Ona što sa njom piješ špricer i kritikuješ muziku! Jebem te ja glupog! Misliš da mene možeš da prevariš? Videla sam ja šta se valja iza brda, zato sam vas ja i prijavila ministarstvu i u školi. JA, i samo ja! Kurvari i hohštapleri! I šta ćeš sad, velika švalerčino? Ama, pogledaj se na šta ličiš, budalčino? Koja bi tebe htela takvog njonjavog i prljavog ?! Ti si baš partija!!”

Ostatak monologa nije čuo. Nije siguran ni da ga je bilo. Obuzela ga je tama, zagušljiva i topla i nosila ga do kraja grada. Tamo gde je ona sedela u svom stančiću i pila čaj. Tako lepo se osmehivala ujedno sklanjajući svoju dugu ravnu kosu na leđa. Čitala je baš onu knjigu koju joj je on poklonio i to ga je mnogo obradovalo. Krenuo je da joj se približava, želeo je da joj skloni opet kosu sa lica, da oseti povetarac manga i kokosa koji će njena kosa osloboditi. I kada je uzeo u ruke njenu kosu, i milovao njenu mirišljavu svilenkastu strukturu shvatio je da gleda u njen potiljak. Užasnut je ustuknuo, a ona je ustala sa svoje stoličice i krenula da odlazi. Znao je da odlazi, njen potiljak je nestajao u vertigo njegovog bola, stvarnosti i  nestajanja.

Cell in Alcatraz

Neki su ga nazivali monstrumom, oni ređi nazivali su ga žrtvom. Tokom suđenja nije izgovorio ni jednu jedinu reč, niti je pokazao bilo kakve znake emocija ili razumevanja za delo koje mu se stavlja na teret. Trenutno izdržava kaznu zatvora u Kazneno-popravnom Zavodu u trajanju od dvadeset godina. Sudija je prilikom odmeravanja i izricanja kazne kao posebno otežavajuću okolnost uzeo način na koje je delo izvršeno. Kako navodi u presudi “U skladu sa Zapisnicima o uviđaju sa lica mesta, utvrđen je visok nivo bezobzirnosti i svireposti okrivljenog, jer je na telu pokojnice pronađeno sedamnaest ubodnih rana, koje su nanete kuhinjskim nožem kao oružjem, koje je takođe pronađeno na licu mesta i predstavlja dokaz u ovom postupku.”

Njega su pronašli u njegovoj fotelji. Vrhovima prstiju je milovao knjigu koja mu je počivala u krilu.

knjiga

Bila je to ista ona knjiga koju je njoj poklonio.