policisk-priča1

Pažljivo sam je osmotrio. Bila je stara najviše dvadeset godina, skromno odevena, samo u majičici I dugoj tankoj suknji koja je dosezala do poda. Na nogama je nosila nekakve ružičaste plastične papuče koje su otkrivale njene prste nalakirane crvenom bojom napola otpalom sa noktiju. Imala je lepo lice sa okruglim očima crnim kao ugljevlje iz kojih je sijao čudan sjaj koji krasi njen narod. I kosa joj beše crna kao noć, uredno  očešljana padala joj je na ramena. Na temenu, kosa joj beše uvezana belom nežnom mašnom. Osmotrio sam bolje tu mašnu, bila je napravljena od parčeta neke zavese, od one jeftine sintetičke zavese koja lako gori. Čvor na njoj je napravila besprekorno I sećam se da sam pomislio kako je sigurno mnogo truda uložila u svoj izgled. A izgledala je lepo u svoj svojoj bedi, čista, iskričava I očešljana, sa tim okruglim očima kao kod mačeta, I tom mašnom koju je brižno napravila od zavese koju je neko bacio u đubre. Preplavio me je neodređeni osećaj žalosti I brige za tu mladu devojku, koja je nespokojna sedela predamnom. Ni na jedno moje pitanje nisam dobio odgovor,samo odrečno klimanje glavom. Gestikulacijom mi je uspela reći da je gluvonema, te da prosi po selu hranu i odeću. Nije kod sebe imala dokumenta, nisam mogao uspeti da utvrdim ni kako se zove niti odakle je, a na stolu ispred mene nije se nalazilo ništa što bih mogao da podvedem pod pojam krađe. Nadao sam se da će mi starija žena biti od veće koristi, međutim I tu sam pogrešio. Ova starija mi je uspela reći da su obe iz Rumunije, da ne znaju jezik I da se svo njihovo vlasništvo uključujući  dokumenta nalazi u kombiju koji smo danas videli kod muškaraca koji su ih napustili. U njenom džaku je bilo samo posuđe, tako da sam I sa ovom ženom praktično bio u ćorsokaku.

Bojažljivo sam tražio savet od komandira, koji me je, opet vičući, upitao jesam li ih pretresao. “Ali to su žene komandire, ne smem ja da ih pretresam – to mora raditi samo druga žena”, odgovorih sa strahom u glasu.

“Pa vidiš li ovde negde ženu, a?” zagrme on.

“Ne vidim”, odgovorio sam.

“E pa onda idi u kancelariju i uradi šta sam rekao. Znaju njima gaće biti pune zlata! Ajde sada beži tamo I ne uznemiravaj me sa glupostima više!”

policija

Dok sam zatvarao tapacirana vrata, postao sam odlučan da ne poslušam komandira jer sam znao da mogu imati ozbiljnih problema u karijeri ako ih budem pretresao. Stoga sam im pokazao da izvrnu džepove koje su imale. Ništa nisam pronašao. Vratio sam se u kancelariju da popišem bar te gluposti koje su im bile u džakovima. Znao sam da je besmisleno, ali sam ipak uzeo obrazac I krenuo sa popisivanjem. Kada su sve šerpe I lonci bili zabeleženi, starija se nečitko potpiše I izađe u hodnik. Sada sam popisivao slaninu I majice iz džaka mlađe devojke. Gledala je u te stvari na stolu, žalosno uzdišući dok sam pisao. Podigao sam pogled I video samo tu mašnu. Nežnu, kao krilo kupusara koje sam lovio kao klinac, treperila je svojom belinom na junskom suncu koje je pržilo kroz otvoreni prozor. Zagledao sam u njene čvorove tako precizno uvezane, i plavu liniju končića kojom je to sve pričvršćeno. Sve je bilo tako krhko na toj mašni, sve je bilo titrajuće i tiho, I ja nesvesno, gotovo šapatom je pozvah da potpiše. Trik je bio bezuspešan jer nije ni podigla pogled kada sam to učinio. I evo, priznajem sada da sam bio potpuno uveren u njen hendikep.

Čuo sam da se uviđajna ekipa vratila. Inspektorov duboki glas razlegao se montažnom zgradom. U hodu je objašnjavao tu saobraćajku i kako je ona nastala. Par patrola se vratilo sa njim I tražilo da im se skuva kafa. “Skuvaj je sam” začuh dežurnog, “klinac sada ima drugog posla.” Grudi su mi bile pune ponosa tada, jer se moj posao novajlije svodio uglavnom samo na posmatranje I kuvanje kafa za umorne policajce. Ovo je zaista bio moj prvi samostalni posao. Da li ću uspeti da ga uradim kako treba?

Inspektorova velika telesina se pojavi u dovratku i prvo osmotri devojku koja je sedela ispred mene. Mislio sam da će primetiti spretno napravljenu mašnu, njen paperjasti efekat kao u leptira kupusara na crnoj nemirnoj kosi, ili možda tanku plavu nit koja je mašnu držala u jednom komadu. Mislio sam da nije moguće propustiti jedan tako lep I interesantan detalj, sav taj kontrast njenog I naših života u samo jednom parčetu zavese koji je uvezan I pričvršćen plavim koncem blistao na glatkom crnom blistavilu devojačke kose.  Umesto toga, on me pogleda bezizražajno i krete ka kasi iza mojih leđa, izvadi flašu rakije i nasu sebi piće u plastičnu čašu.

„I šta si saznao?“ upita me umorno.

„Pa, nemaju kod sebe ništa osim posuđa i stvari koje su dobile od meštana“ i pokazah rukom na uredno poslagane stvari na stolu. Predao sam mu podatke o kombiju koji smo videli, što ga učini zadovoljnim i ja nastavih. „Nisam utvrdio njihov identitet, jer je ova mlađa gluvonema, a starija što je u hodniku ne razume jezik jer je iz Rumunije.“

Inspektor je samo klimao glavom nervozno, i čitao obrasce koje sam popunio. Osmehivao se, i bio sam siguran da je to zbog beznačajnosti stvari koje su se nalazile na papiru.

„Nisam ih pretresao uprkos komandirovoj naredbi. Ipak su u pitanju žene.“

Intenzivirao je klimanje glavom.

aNnjWg6_700b

Sada je on preuzeo ispitivanje. Sada su obe mirno stajale u kancelariji, inspektor je seo na mesto gde sam do malopre ja sedeo, zapalio cigaretu, srknuo rakiju i počeo ispitivanje. Uradio je baš kako sam učinio i ja. Na ista pitanja koja sam i ja postavljao dobijao je iste odgovore, samo klimanja glavom, gestikulacije i sleganje ramenima. Vidno se unervozio i rekao: „Ma ne treba meni ova zajebancija“ i iz džepa izvadi ključ i otključa fioku svog radnog stola. U ruci mu se našao pištolj, i ja sam se poprilično uznemirio zbog toga. Nisam video kako su reagovale žene u kancelariji jer sam pogled prikovao za pištolj. Da sam video njihova lica, uveren sam da bih u njima mogao videti samo užas. Stavio je pištolj za pojas, prišao dvema ženama koje su se sada već vidljivo tresle od straha, I grubo im se uneo u lica. Uhvatio ih je I držao za ramena. Doveo ih je do prozora koji je bio širom otvoren, tako da su  njihove užasnute oči gledale u dvorište I žegu koja je postajala nepodnošljiva. Pustio ih je a one se nisu micale, inspektor me tada pogleda I ne odvajajući pogled izvadi pištolj. Zvuk repetiranja oružja me je vrlo uznemirio I  ja sam ustao sa stolice upitno gledajući u inspektorove podrugljive oči. Starija  žena je kukala plačući I on je istera napolje iz kancelarije uz reči “Sa tobom ću se kasnije pozabaviti!” U kancelariji smo sada ostali samo nas troje. Devojka je imala zatvorene oči, I lice ukočeno čelikom paničnog straha. Gledao sam ponovo njenu mašnu na blistavo crnoj kosi, osećao sam neopisivu tugu jer sam I devojku i mašnu doživljavao kao jednu celinu, jedno biće. Mašna je mlitavo padala po kosi, nije bilo ni traga treperavoj belini, a onaj plavi končić koji se tako bezobrazno pokazivao ovog puta nisam mogao da vidim. Na momenat, ali samo na momenat skrenula bi pogled ka meni, kao da želi samo da proveri jesam li I dalje u istoj prostoriji, I kada bi se uverila u moje prisustvo brzo bi vraćala pogled tamo gde je bio prikovan do malopre. Ja sam bio u panici, nisam dovoljno poznavao inspektora da bih naslutio šta će da uradi sa napunjenim pištoljem dok se nalazi iza devojčinih leđa. Pogledom sam tražio nešto, ni sam ne znam šta, kada u maloj inspektorskoj kancelariji odjeknu pucanj. Poskočio sam od iznenađenja, a od velike buke počelo je da mi pišti u ušima. Pogledao sam unezvereno prema njima i ugledao devojku kako vrišti i plače u velikom strahu, video sam i inspektora koji pobesnelo pokazuje na lokvu pod njenim nogama. Kada mi se sluh povratio nakon par trenutaka, mogao sam i da čujem njeno vrištanje, njene molbe i kuknjavu. Inspektor je bio gnevniji nego ranije, možda nije očekivao da će se umokriti od straha, ili nije očekivao da će to uraditi odmah tu, u njegovoj kancelariji. Psovao je histerično, njegov dubok i prejak glas je vikao nepovezano znajući da je preterao. Bukvalno sam pobegao iz njegove kancelarije, želeo sam da dozovem pomoć, nekoga ko će smiriti ovog pijanog čoveka koji očigledno ne zna kada treba da stane. U hodniku sam naleteo na komandira i nekoliko policajaca koje je privukao zaglušujući pucanj.

policisk-priča3

„Šta se desilo jebem li vam Sunce krvavo?“  unese mi se komandir u lice. „Ima li povređenih?“ začuh i dežurnog. Starija žena je naglas kukala i plakala.

„Prekinite onog ludaka!“ samo sam ponavljao okupljenima. Nakon nekoliko momenata uspeh da objasnim šta se dogodilo, i na moje veliko iznenađenje svi u hodniku se nasmejaše, osim osumnjičene starije žene koja nije prestajala da doziva Boga u pomoć.

madonnapendantBLOG2

„Mali, to mu dođe kao metoda utvrđivanja da li je ona zaista gluvonema“ odgovori mi komandir, a ostali policajci koji su bili u hodniku samo zavrteše glavama i uz komentare se vratiše svojim poslovima. U tom momentu sam se osećao postiđeno, ali ne zbog mog neznanja u pogledu utvrđivanja nečijeg hendikepa, već zbog načina na koji se ono vrši. Glava mi je bila vrela, a pritisak je rastao svakim otkucajem srca. Seo sam pored starije žene, na klupu za privedene, ali nisam je ni pogledao, niti sam se obazirao na njenu kuknjavu, suze i povlačenja za rukav. Samo sam sedeo sa glavom u rukama, sa jednom željom,  da mi iz glave iščile ti neminovni ritmični udarci koje sam osećao u njoj, a koji najednom postaše podmukli i bolni.

S obzirom da su obe žene bile moja odgovornost, jer sam ih ja i doveo u stanicu, naglo sam ustao i bez kucanja ušao kod inspektora. Tamo sam zatekao njega kako stoji iznad devojke i psuje glasno, povremeno postavljajući pitanja koja su ga zanimala. Na odgovore se nisam ni obazirao, čuo sam samo njeno plakanje dok je sedela u lokvi a dok joj je inspektor na glavu bacao majice koje je dobila i govorio „Da si sve pokupila, u mojoj kancelariji si našla da se upišaš! Ma ubiću te bre!“

Na pocrvenelom licu su joj se videli tragovi njegovih velikih šaka, a njeno do malopre, lepo lice sada je bilo otečeno i ulepljeno suzama koje su se sušile. Na nogama je imala samo jednu papuču, druga  je pokidana zevala u ćošku pored nekog izlomljenog fara koji je čekao na veštačenje. Kosa joj beše raščupana, i dobila je nekakvu žičanu i suvu strukturu. Bila je mrtva. Nije više imala svilenkasti sjaj, niti nemirnost koja ju je do skoro krasila. Na njenom vrhu više nije bilo bele mašne, od jeftine zavese, bele mašne uvezane plavim končićem koja je sijala na junskom suncu. Nije bilo tog leptira kojeg sam kao dete lovio u bašti. Nije više bilo ni mog oduševljenja koje je nastajalo kada bih pomislio na njen uloženi trud u želji da izgleda lepo, iako je bila bedna. Sada je tu bila samo tuga, tuga koja se ne bi mogla opisati drugačije nego kao prazna i duboka. Nisam čak ni mogao razmišljati o toj tuzi jer je konzumirala svaku moju misao, moj vidik i sluh. Devojčino poniženje nije bilo gotovo. Tako raščupana, izranavljena i uplakana brisala je svoju mokraću sa poda,  samo da bi ponovo dobila šamar svaki put kada bi rekla nešto što se inspektoru ne bi svidelo. Podigla bi pogled i prazno zurila u mene. Gde je onaj sjaj koji sam video ranije tog dana?

608267358593ff77421740842574493_640x360x001849

„Da si odmah prekinuo!“ rekoh inspektoru jedva čujno, „prijaviću te za ovakvo ponašanje.“

„Mali, prokurčio si se ti opasno“ odgovori inspektor, „da si bio sposoban da dođeš do odgovora, do ovoga ne bi ni došlo! Bolje razmisli da li je ovaj posao uopšte za tebe!“

Samo sam gledao besno u njega.

„Ovo ti je polusvet, samo ovako znaju da razgovaraju.“

„Prvo, ona je žena. Drugo, nije te napala niti dovela u opasnost. Zašto je tučeš, i ponižavaš? To tako ne sme, i ja ću reagovati kod komandira!“

„Marš napolje iz moje kancelarije balavi! Sad ću i tebe da našamaram kao pizdu najgoru, svoje kolege ne prijavljuješ ni za šta! Je li ti to jasno?“

Zakucao sam samo dva puta na komandirova vrata, i ne sačekavši odgovor ušao kod njega u kancelariju. On me pogleda ozbiljno, i samo podiže obrve upitno.

„Znate li vi šta se događa prekoputa?“ upitah besno, pokazujući rukom u pravcu inspektorske kancelarije.

„Znam, radimo svoj posao.“

„Naš posao nije da bijemo i ponižavamo ljude, za koje, pritom, nismo ni sigurni da su uradili nešto protivzakonito.“

„Daj klinac, opusti se malo. Još se nisi navikao na situacije koje ćeš ovde viđati svakodnevno.“

„Želim da podnesem zvaničnu prijavu protiv inspektora, i zahtevam kod vas raport zbog toga“. Znao sam da me u tom slučaju komandir mora saslušati, i što je najvažnije o tome mora izvestiti svoje pretpostavljene, što će onemogućiti zataškivanje ovog događaja.

„Daj mali, ne lupaj, ništa nenormalno se danas nije dogodilo!“

„Ali komandire, sve nenormalno što se dogodilo, i dešava se i sada. Znate li vi da on tera osumnjičenu da briše mokraću  sa poda svojom majicom? Znate li da ju je tukao?“

„Pa šta? Kada dobije batine, više neće dolaziti ovamo da krade. Neće valjda on da briše njeno pišanje sa poda? Ne dozvoljavam više priču na tu temu, a ne dozvoljavam ni taj raport što si tražio.“

„Ne morate da dozvolite, sam ću otići kod viših oficira i prijaviti ovo sranje!“

„Mali, to se tako ne radi!“ uzviknu komandir i lupi svojom teškom šakom o sto.

Ćutke sam se okrenuo na petama, i uputio ka smeđim tapaciranim vratima.

„Zašto to radiš? To su samo neke ciganšture koje su pola naselja pokrale! Alo bre mali, zašto to radiš?“

„Ne biste razumeli komandire.“

„Zašto? Pa reci mi zašto?“

„Zbog mašne.“

Uhvatio sam samo njegov zbunjeni pogled dok sam snažno zatvarao teška vrata za sobom.

hair4

Sve fotografije su peuzete sa interneta.