Feniks

”Sedim i razmišljam, ko sam, šta sam, gde sam….Sedim i razmišljam ko sam, šta sam, gde sam”…E moj Bandaru, na istoj smo muci. Dok sedim u stanu, sama, dok Piknik gruva kao pravi sa malih zvučnika i ispunjava tišinu, koja je prvenstveno u meni, ne ide mi da se setim ko sam, jebote.

Do nekog trenutka sam jako dobro znala kakva sam, koji su mi ciljevi, želje, mogućnosti, nisam imala svet uhvaćen za muda, ali sam bila sigurna u svoj hod i sigurna u svoj put ispred sebe.
Kako je on kročio u moj život, čini mi se da je pamet i sve ostalo reklo – mi ovde silazimo, hvala na saradnji, doviđenja. Jako je zajebano kad sa Ja pređeš na MI… Pa sve podrediš tom jebenom MI. Mi imamo planove, Mi smo mislili, Mi bismo voleli, Mi smo bili, Mi ćemo biti..Mi….Mi….Mi.

Ustvari, mnogo zaguljenije je  kad zaboraviš svoje Ja, a u nekom trenutku ostaneš bez tog MI.
Zato i sedim ovde, na ivici kauča, i pod nije pod, pod je litica kojoj se ne vidi kraj, i ja nemam tlo pod nogama, u jednom trenu sve je nestalo, ostala bez svega….i šta sad???
Sad ćeš obrisati suze, sad ćeš da prestaneš da vrtiš film gde si pogrešila, ko je pogrešio, što, kako, jel mora tako, šta sad i sva ostala sranja.
Naravno, ne ide nesreća sama, još ako imaš duhovite više sile kao ja….znaš da te čeka još haosa, jer, nekako, primetila sam, voli mene život da šibne u stomak nogom i izbije vazduh i život iz mene, onda kad sam na podu sklupčana od prethodnog udarca. Od svih muka koje imala i koje sam trebala da rešim, ja sam shvatila da sam debela, mislim, znala sam ja to uvek, samo mi valjda sad još više upalo u oči. OK, krećeš da se menjaš, krećeš da radiš na sebi, jer realno, samo tu možeš nešto da uradiš, samo se tu pitaš ti, za masu drugih stvari možeš da želiš, da radiš, da želiš…džabaaaaa….ne odlučuješ ti, nemaš pravo glasa.

• Dobar dan, da li bi mogli da mi izmerite struk i bokove?
• Naravno – reče utripovana krojačica i dok uzima metar usputno reče – znaš, ti si predebela, treba da smršaš.

Jedna mnogo dobra stvar kod mene, koju ja jaaaako volim je to što sam diplomirani tvrdoglavac, onaj istinski predstavnik znaka Ovan.
E moja ti, sad ćeš da jebeš prvo sebi mater, pa redom pa rendom.

• Ćao, ja sam došla da skinem 30kg – onako u cugu kažem vlasniku teretane
• Mda, svi vi dođete da skinete 30kg – reče on, onako siguran u sebe, a jako nepoverljiv u mene.
• Pazi, ti sad računaj da ih ja više nemam, a dajem sebi rok da u martu to ima i da bude tako – odgovaram čoveku koji će tek da vidi šta je se dešava kad ova ovca odluči nešto.

Da se razumemo, svaki dan ide ubeđivanje sebe – možeš ti to, možeš ti to….MORAŠ TI TO!!!
Od pokupljenih mudrosti iz teretane, nekako mi je pomoglo sledeće: “Ni na posao ti se ne ide svaki dan, pa odeš jer moraš”
Ko mi kaže da je treniranje uživanje, nabiću mu čokoladu u usta, pa da zaista vidi šta je i kako izgleda pravo uživanje.

Ja sam u teretani 5-6 puta nedeljno, motivacija mi je bes, motivacija je očaj, motivacija su reči krojačice, komentari neki sa strane….motivacija je inat….osveta….šta god pali, šta god će da natera da crkavam na onoj traci kao zajapureno pretovljeno prasence. Mrzim one gazele što trče pored mene i niti se znoje niti se zadišu….ja ne znam jesam li više crvena u faci, jel ima nešto na meni da nije mokro od znoja koji izbija na sve strane, i đe je utekao vazduh, pošto ne da mi fali, nego sam kao riba na suvom.
Prvi cilj je suknja neka, trenutno mi je na V izraz na dupetu, znači, ima da je zakopčaš kao prava u oktobru!…red suza, red znoja, red nabeđivanja sebe da mogu, hoću, želim i moram….
Nikako da spomenem, i dalje se pitaš žašto je to sve tako ispalo….
Ma koliko sve bilo fujkasto i ogavno, i muka mi je od tuge, nesreće, svega ružnog, nekako shvatih da kad padneš skroz na dupe, kad ne znaš kako se zoveš, pri ustajanju i koračanju dalje, sam kreiraš gde ćeš sad i kako….mnogo bolno iskustvo, ali iz ove situacije shvatih koliko sam jebeno jaka, i u šali bih rekla kako treba mene, a ne Feniksa tetovirati kako izlazim iz pepela.
Svi zacrtani ciljevi se polako ostvaruju, svaki baš tad kad sam ga zadala…ide to meni, mogu to ja…ali da se razumemo, i dalje mrzim teretanu, i dalje volim slatko koje ne jedem, i dalje me pecnu uspomene, i to pogotovo kad je mrak, ne samo da nabija crno na nebo, već i meni nabije crno u mislima…ali sve manje.

Nije to samo fizička promena, oh, kako sam se samo promenila na mnogo drugih nivoa. Ne družim se više onoliko, ne smejem se svakom, tuđe nesreće ne uzimam više kao svoje, ne trčim više da pomognem svima koji zakukaju. Vide ljudi to i kažu kako sam drugačija, a to je samo zato jer me je umorilo da bojim tuđe živote, umorilo me je da sam okružena ljudima za koje sam tu uvek, a koji se nisu setili da me pitaju kako sam. Da se razumemo, ne kukam ja, ne treba meni psiholog, sama sam olizala svoje rane, ali pitaj, jebem mu mamu, pitaj jesam li ok…ja ću slagati i reći da jesam.
Neverovatna stvar je kako su se pri ruci našli ljudi koji su imali tako sporedne uloge u mom životu, na koje nisam posmislila da će biti tu kad je bura sranja naišla, i svakog od njih cenim maksimalno i hvala im na tome.
Kad sam za Božić videla -20kg i kad sam obukla kaput od pokojne bake koji je bio zadat cilj, shvatila sam da je 2/3 posla odrađeno…ima toga još za skidanje, ali brate, ponosna sam, ponosna sam što 4 meseca svaki dan pobedim sebe kad ustanem i odem u teretanu koju mrzim.
Što se tiče njega….da ne lažem, tu je on negde…promuva se kroz glavu, žacne, pecne, i neverovatna je stvar da iako tebi stane svet da se okreće, vreme ide dalje, nosi nove stvari, nove ljude, nove pobede i naravno poraze.

Krajnji cilj je u martu, i nekako sa svakom prolivenom kapi znoja, mrva njega izlazi iz mene takođe. Kad me pitaju kako sam – dobro sam, i to zaista mislim – ja sam dobro, shvatila sam da ima sve svoje zašto, neke stvari nisu suđene, neke stvari bole, neke stvari otkriješ, neke te iznenade, nekad sam sebe iznenadiš sa nečim….jbg, život je to, nekad divan, nekad okrutan…ali bitno je da plivaš, da ne stojiš, ne toneš i zamisli sve preživiš!
Veselim se novoj godini, novom proleću, doneće svašta lepoga…..a odneće njega.