osman-rifatbegović-dotkom-intervju- (3)

“Godinama sanjam isti san
Ja opet dijete a otac nasmijan i mlad
Pukla ravnica k’o nekad pred nama
Razlila se rijeka do neba”

iz pesme “San o ocu”, Aida Rifatbegovića

Prva snimljena pesma, a toliko toplih emocija u njoj! Osmane, kako je počelo sve to s muzikom?

 -Još u osnovnoj školi u Kladnju zainteresovao sam se za muziku. Posebno od onda kada sam na poklon od svog tetka dobio malu harmoniku. Nisam se od nje odvajao. U četvrtom i petom razredu pohađao sam časove harmonike, kod prof. Osmana Mašića. Već u šestom sam se zainteresovao za gitaru. Pohađao sam časove gitare, kod istog profesora. Bio sam član školskog benda i svirao solo gitaru. Sa bendom smo osvajali prva mjesta na takmičenjima kantonalnog nivoa.

osman-rifatbegović-dotkom-intervju- (2)

„Redjaju se slike iz detinjstva, skoro na svakoj“ gitara i Osman. Šta se dalje dešavalo?

-„Dubok ponor svuda oko nas“, šalim se, naravno! Srednju školu završio sam u Sarajevu. Od drugog razreda gimnazije bio sam član školskog benda, kao solista. U četvrtom razredu gimnazije učlanio sam se u hor, a kasnije i tamburaški orkestar KUD „Seljo“ u Sarajevu. To su mi divna iskustva, koja sam stekao van škole, upoznavajući nove ljude (druženja, putovanja, takmičenja). Po završetku gimnazije, upisao sam se na ekonomski fakultet, iako mi je srce željelo nešto drugo; dizajn automobila, muzička akademija… U to vrijeme mnogo sam crtao, izmišljajući novi dizajn za poznate marke automobila. Moje skice, koje sam pokazao ljudima iz te struke, bile su veoma zanimljive i originalne.

Ali od ljubavi prema muzici se ipak ne može pobeći, zar ne? Neke izazove si prihvatio bez imalo straha.

-Prvi ozbiljniji koraci, mene kao soliste, uslijedili su nakon prijave u show-u TV HAYAT-a „Zvijezda možeš biti ti“. Od velikog broja prijavljenih izabran sam među 40 koji su nastavili dalje takmičenje. Bio sam tada jako mlad i neiskusan, imao sam 18 godina. To takmičenje je za mene bila velika škola, kako u oblasti solo pjevanja (učenje tehnike pjevanja, ponašanje na sceni, pjevanje uz muzičku matricu, odnos sa kamerom, nastupi u studiju pred žirijem, pred publikom i žirijem), tako i ona životna (druženje sa takmičarima, stečena prijateljstva, razočarenja u pojedince, odnos žirija prema takmičarima). Iz takmičenja sam izašao kao 14. po redu, pomalo razočaran, ali i ponosan, na sve ono što sam samostalno postigao.

osman-rifatbegović-dotkom-intervju- (4)

„Tiho vetre da se ne probudim“, kao da kreće da se ostvaruje tvoj san. Danas te možemo čuti na mnogim mestima. Pesmom „San o ocu“ pokazao si koliko jedna pesma može da učini za umetnika, da ga predstavi u pravom svetlu. Čini mi se da hrabro koračaš, kao da te zaista otac drži za ruku. Podrška porodice je važna. Ti je imaš. Tvoji roditelji su i sami okrenuti umetnosti. Bave se, pored drugih stvari, i muzikom. Majka je i pesnikinja. Ali znam da veoma drže do tvog obrazovanja.

-Nakon kraće pauze, posvetio sam se fakultetu. Pored toga sam se učlanio u hor KUD „Proleter“ u Sarajevu, gdje sam imao značajne nastupe, kao vokalni solista (obilježavanje godišnjice Društva, koncerti, nastup u Narodnom pozorištu u Sarajevu). Istovremeno sam i član UG „Harmonija“ iz Kladnja, tamburaškog orkestra „Begeš, gdje sviram tamburicu i natupam kao vokalni solista.

Kad se desio „San o ocu“? Tvoj raspored izgleda prilično zgusnut.

-Prije četiri godine snimio sam „San o ocu“. Prije godinu dana snimljen je i spot za ovu pjesmu. Imao sam mnogo nastupa na TV medijima (Federalna TV, Kantonalna TV, lokalne TV stanice). Trenutno sam fokusiran na učenje i završetak fakulteta. U slobodno vrijeme nastupam, kao vokalni solista, uz muzičku pratnju prof. Enesa Ibričevića (akustična gitara), u klubovima, na poetskim večerima, na TV medijima i sl.

Pa, Osmane, neka se san nastavi i neka nikad ne prestanemo da sanjamo! Snovi se ostvaruju, sudeći po tebi.

 -Tek su počeli!

osman-rifatbegović-dotkom-intervju- (5)

U to sam sigurna.

 Odlazimo nasmejani. Meni su slušalice u ušima i jedan „San o ocu“. Raznežena predivnim glasom Osmana Hrnjića, jednako kao i samom pesmom, pokušavam da dokučim, prestajemo li ikad da sanjamo? Nadam se da je odgovor: NE!  Pitam se još, treba li nam ta „ruka očeva“ uvek? Da li je čovek takav, pa mu ruka podrške od voljenih daje posebnu snagu da sanja i ostvaruje svoje snove čak i kad ostari? Koliko je važno u našim životima, imati nekoga ko je uvek uz tebe? Koliko su ljubav i život ispreplitani i ovisni jedno o drugome…                 

REA