POSLEDNJI CIRKUS NA SVETU – Branislav Janković

Bitka za nebo je završena. Anđeli koji su se pobunili protiv Oca, stvoritelja, poraženi su i proterani sa nebesa. Bačeni na zemlju da žive među ljudima koji su, takođe, grešni. Međutim, nisu oni jedini koji su sišli sa nebesa. Na zemlju je poslato deset anđela sa veoma važnim zadatkom. Na njima je da upoznaju i shvate čoveka pre nego što se vrate na nebo da mu sude nakon konačnog kraja sveta. Oni će stajati na kapiji raja i odlučivati ko može da uđe. Ali, nije lako upoznati čoveka. Nije ga lako shvatiti. Pogotovo ako si besmrtan i svestan onoga što smrt ljudima donosi. Zbog toga, i njihov se zemaljski život mora završiti smrću, još jednom će Božija deca umreti za ljude.

„Vredi li sve ovo, Sine Božji?“ – „Ljudi će i dalje činiti iste stvari i greh će ih ponovo obeležiti.“ – „Čemu onda sav taj bol i muke?“ – „Šansa za one malobrojne. Da barem neko u budućnosti shvati ovu žrtvu i dokopa se raja.“

Smrt besmrtnog anđela strašno je čudna stvar. Plaši me bizarnost i apsurdnost toga.

I tako oni provode na zemlji više od dve hiljade godina. Svako sa nekim nedostatkom – patuljak, žena sa bradom, nevidljivi čovek, žena od gume… i nekim darom. Logično, svi su članovi cirkusa „Felićita“. Svako je u nekom trenutku napuštao cirkus, živeo među ljudima, sretao se sa onim najboljim i najgorim što ljudski rod ima da ponudi, neretko sretao i svoju palu braću, da bi se na kraju vratio u cirkus. Ti odlasci su im pružali iskustva koja će ih definisati kao sudije. Neki su našli oprost, a neki osudu za ljudski rod. Sada, kada je kraj blizu, svako priča svoju priču. Ono najupečatljivije što je doživeo za dva milenijuma bivstvovanja među ljudima. I kako će on zbog toga suditi.

Tih vekova sam sjajno ispekao svoj poziv sudije. Mnogo sveštenika će završiti u paklu.

„Nisi u pravu, Oče“, pomislio sam. „Nije svaka gordost grešna“.

A svedočili su događajima koji razdvajaju ljude od neljudi: raspeće Isusovo, prihvatanje nove vere i prelazak iz paganizma u hrišćanstvo (uprkos opasnostima koje to opredeljenje donosi), kuga, inkvizicija i spaljivanje veštica, povlačenje srpske vojske preko Albanije, holokaust. Kroz ove priče, obišli smo i selo opisano u romanu „Suze Svetog Nikole“, u kome se, opet, pojavljuje cirkus „Felićita“, i videli kako se sjajno mogu isprepletati dva nezavisna romana. Za kraj, pisac nas vodi na sam početak, u bitku koja je podelila nebo.

Branislav Janković spada u srednju generaciju savremenih pisaca. To je jedina kategorija u koju bih mogla da ga svrstam kada bih osećala potrebu za bilo kakvom kategorizacijom i podelom. On je, fantastičar, realista, romantičar, filozof, poeta, čovek. Ne nužno tim redosledom. Kroz pisanje upoznaje sebe, ujedno nas podstičući na isto. Tome ne možete da se oduprete, a i zašto biste? Prepustite se. Suočite se sa svojim najvećim sudijom – sobom.

Iza sebe ima pet romana i zbirku priča. Priče su mu objavljivane u raznim antologijama, a osvaja priznanja i za radio drame. Sve njegove knjige ostavile su jak utisak na publiku, jedna je pokrenula žustru debatu između istoričara i pisaca, druga izazvala oštru osudu crkve, treća je u nekoliko srednjih škola izabrana za izbornu lektiru. Jedno je sigurno, nijedna vas neće ostaviti ravnodušnim.

Njegovo pisanje izaziva osećaj nostalgije za nečim što nikada niste imali, a toliko ga osećate kao svoje da vam bolno fali. Kroz svoje likove on ne opisuje određenu osobu, on opisuje sebe, čoveka, i svoju ljudsku prirodu. A svi smo mi ljudi. Barem se tome nadamo. Vaša identifikacija sa likovima zavisi isključivo od toga kakav ste vi čovek. On nas vešto vodi putevima spoznaje i daje nam priliku da sebi oprostimo svoju ljudsku prirodu. Rečenice su mu jednostavne, a neverovatno sadržajne. U samo nekoliko reči uspeva da vas natera na duboku analizu i probudi najrazličitija osećanja visokog intenziteta. Piše o duši i u dušu pogađa.  U njegovom pisanju prisutna je i dobra doza humora, a jezik koji koristi u potpunosti je prilagođen postavci romana.

Zar nisu čudni putevi Gospodnji? Siguran sam da je to On smislio da ne bi morao da objašnjava smisao svega što radi. Ovako je sebe proglasio čudakom, pa više niko i ne traži odgovore na pitanja. Kada nešto zajebe, napravi se blesav. Jebiga, kaže, znate da su mi putevi čudni, a o mojim putevima se ne raspravlja.

U jednom komentaru, Aleksandar Tešić je napisao: „Moj prijatelj Bane je pesnik koji piše prozu, zato je tako melodična i prijemčiva“. Opis koji mi se jako dopada. Sav raskoš tog talenta izražen je u pismima koje srpski vojnik piše svojoj ljubavi, Nadeždi, u užasu zime na Prokletijama. U poslednjem pismu koje potpisuje sa: „Vaš Dragiša, pesnik svojim poslednjim dahom“.

U Retrospektivi sam napisala: „Na šta god naletite da je on napisao, a vi obavezno pročitajte“. Ostajem pri toj izjavi. Nemojte ga sebi uskratiti.