SLIKA 1

Most

Kada bi kakav putnik zastao na sredini centralnog niškog mosta, pod utiskom Stambol.- kapije, pogleda na planine, ili pak tromog toka često zamućene Nišave, možda bi primetio nešto neobično u masi ljudi koja brzo prelazi ovaj, odnedavno pešački most, grupisanoj oko njegovih samih ivica, sa retkim prolaznicima dovoljno odvažnim da idu po njegovoj sredini. To bi mu, ukoliko je vičan razmišljanju, reklo dosta o Nišlijama. To su ljudi koji se čvrsto drže starih navika. Kada bi kakav putnik koji stoji na sredini centralnog niškog mosta zatvorio oči, pod stopalima bi možda osetio jedva primetno podrhtavanje betona.

 

 

Možda bi pomislio da umišlja, sve dok od nekoga ne bi čuo često citiranu izjavu jednog niškog fizičara, koji tvrdi da ovom mostu nisu potrebni ni tenkovi ni bombardovanje, dovoljno je da stotinak umereno uhranjenih niških srednjoškolaca  istovremeno skaču po njemu, da bi se srušio. To bi našem promoćurnom putniku reklo još više o Nišlijama i njihovom generalnom odnosu prema mostu, a vala, i životu; ,,Pu!, majku mu, neće valjda sad da ljosne ‘’

SLIKA 2

Banovina

Oduvek sam rado posećivao koncerte koji se u toku leta održavaju u unutrašnjem dvorištu niške Banovine. Ta stara zgrada me je od detinjstva fascinirala. Smeštena u sam centar klupka zamršenih ulica i oronulih prizemnih kuća, delovala mi je, onako kolosalna, da definitivno ne pripada mom gradu i mom svetu i kao da ju je neko kakvom greškom tu nasadio. Nekad bi uzbuđenje raslo već kada bih se približio samoj zgradi, čak i kada bi me od koncerta delio još čitav sat. Često sam gledao samo u nebo, nadajući se da oblaci nisu omorni jastrebački, već oni sa Stare Planine, koji sa sobom donose samo kratak, osvežavajuć pljusak. Treba znati odakle duva vetar. Ponekad mi je, dok u sporednoj ulici čekam svoj red da kroz lučni prolaz kročim u dvorište, sama Banovina delovala manje impresivno. Čitao bih političke parole, tumačio zvezde i pesnice na zidovima načetim vlagom, brojao bih pukotine i nesavršenosti, a ruke bi mi, gotovo nesvesno, proveravale različite flaše posakrivane po svim mogućim džepovima gde se obezbeđenje na ulazu ne bi dosetilo da gleda.

 

 

Sve bi ovo nestalo čim bih uspeo da se umešam u masu ljudi. Sve moje misli bi se pretvorile u čisto i nedvosmisleno iščekivanje. Baš u toj zgradi, gde je zvanično započeo Veliki rat, ja sam prvi put gledao jedne Bjesove dok su svetla reflektora svojim pipcima milovala možda one prozore sa kojih su Ferdinand I i Vilhelm II oholo gledali svoje vojne parade.

Kajzer

Tada mi se Banovina ponovo činila velikom i svetlom. Mislio bih o njenoj akustičnosti, simbolici i na to kako pod kapom nebeskom ne postoji još neko ovako veličanstveno mesto. Par sati bih bio negde drugde, gde se drugačije vidi i oseća a kada bi poslednji ton utihnuo, osvrnuo bih se oko sebe u onom trenutku, pre nego što se pogase svetla, i samo dvorište bi mi delovalo nekako manje, ljudi zbunjeni i tromi  u gomili bačenih pivskih čaša a fasada nad ulazom malo više sljuštena nego prethodni put.

SLIKA 3

Džamija

Mnogi koji svakodneno prolaze Šumatovačkom ulicom, u samom centru Niša, čak ni ne znaju da u njoj postoji džamija, a retki, koji je primećuju, o njoj ne bi znali da kažu više od toga da su je sagradili Turci. Njen krnji minaret nemo svedoči  promenama dok se grad oko njega menjao, rastao, prelazio iz ruke u ruku, minaret se strošio, naherio, ali ostao da stoji, zanimljiv samo vranama koje se u njemu gnezde. Na mestu gde se nalazila džamija raste kiselo drvo i visoko kržljavo šiblje, poput ograde minaretu, koji je jedini preživeo ratni vihor 1944. kada je saveznička avijacija sručila svoj smrtonosni teret na Niš i zbrisala veliki deo stare čaršije.  To je bio kraj i ovoj zadužbini Hasan-bega, a glasovi hodža i mujazina su zauvek utihli, nakon 207 godina.

 

 

Možda i ne bi bilo tako, da nije bilo drugog bombardovanja. Početak maja, tačnije 7. maj 1999. godine je delovao kao sasvim običan petak. Okolina cvetne pijace prepuna ljudi i galame, ulica je sa sobom nosila pijačarske prepirke, cenkanje i dim iz obližnjih kafana pored uličnih cvećara, lekovitog bilja sa Rtnja i Ozrena, ili kakve starice sa dukatom oko vrata, koja užurbano ide ka autobuskoj stanici. I usled te strke, vreme je iznenada stalo, da bi nedugo zatim nastavilo da teče za sve osim petnaest ljudskih života i jedno nerođeno dete. Za sve osim pedesetak kuća, fasada razrovanih pljuskom gelera. Za sve osim stare džamije, koja je drugi put u veku bombardovana, ali za nju je  vreme ionako odavno stalo.  Nedavno je ambasador jedne velike sile, u toj istoj ulici upirao prstom u krivce, očigledno zatvorenih očiju…jer Šumatovačka je otvorena knjiga, čitajte sa zidova.

članak napisao, fotografisao : Јован Ристић, Ниш